Kao što to obično biva sa inflacijom kada se otrgne kontroli, plate gube trku sa cenama, a pravi gubitnik je kupovna moć stanovništva.
Ni posle dve godine dobar deo sveta nije uspeo da se izbori sa inflacijom, a vlade država su nakon paketa pomoći stanovništvu i privredi, subvencionisanju računa za energiju, a negde i ograničavanju cena struje za domaćinstva pristupile novom modelu nesvojstvenom tržišnoj ekonomiji-milom ili silom naterati trgovce da smanje cene osnovnih životnih namirnica,
Prošle nedelje premijer Kanade Džastin Trudo poručio je trgovcima da naprave plan kako da smanje cene namirnica, a zahtev je praćen pretnjom ukoliko ne uspeju da će država reagovati, pa makar i porezima.
U Francuskoj ministar finansija već mesecima pokušava da natera trgovce i proizvođače hrane da smanje cene od pet do 15 odsto, preti porezom, javno proziva neposlušne…
I Srbija od prošle nedelje dobila sličnu akciju. U dogovoru ministra trgovine i trgovinskih lanaca smanjene su cene 20 izabranih proizvoda, a ove nedelje je taj spisak proširen za još 17 artikala. Iako nosi naziv „Bolja cena“ nema sumnje da će asocijacija na nju ostati parizer, za koji je predsednik Srbije rekao juče da je za tri dana prodato 2,2 tone.
Ne časeći časa, slične mere su ili najavili ili preduzeli i Hrvatska i S. Makedonija, a pre toga je Crna Gora u akciji „stop inflaciji“ ograničila marže trgovaca na pet odsto za po jedan artikal iz grupe 25 proizvoda. Upravo je crnogorska „antiinflaciona korpa“ bila uzor srpskoj „boljoj ceni“.
S obzirom na broj proizvoda i rok trajanja akcije do kraja godine pravo je pitanje da li će ova akcija zaista uticati na inflaciju i doprineti njenom smanjenju do osam odsto u decembru, sa 11,5 odsto u avgustu. Takođe, otvara pitanje i da li razvijamo tržišnu ekonomiju ili se vraćamo na plansku privredu.
Goran Petković, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu da se radi o dilemi političke ekonomije-tržišna privreda ili upravljanje državnom intervencijom.
„Mi smo se opredelili za tržišnu ekonomiju, uz povremene intervencije države, ali u poslednje vreme one su sve češće. I kada je potrebna državna intervencija, u vanrednim situacijama kao što su rat i pandemija da bi se sprečile manipulacije i vanredno bogaćenje, to mora trajati kratko i to je čak prepoznato i u Zakonu u trgovini“, napominje Petković.
Njega ne čudi to što su balkanske zemlje prigrlile ideju da država učestvuje u ograničavanju cena, jer imamo dugu tradiciju planske ekonomije.
„Malo stariji su mnogo učili o tome, doduše jedna od najvažnijih lekcija su loše posledice ograničavanja cena, kao što su nestašice, pojava sivog i crnog tržišta, sklanjanje proizvoda sa polica, preorjentisanje na druge proizvode. Na primer, imali smo ograničenje cene hleba, a onda je skočila proizvodnja peciva“, podseća on dodajući da se u stvari na taj način izbegava odgovor na suštinsko pitanje „zašto cene rastu?“.
„Posezanje za kratkoročnim palijativnim merama ne otkriva uzrok zašto cene rastu. Ne može se reći da je uvozna inflacija kriva, jer je uglavnom u EU manja inflacija nego kod nas“, smatra on.
Petković ističe da je u suštini tržišta stvaranje profita kao pokretačka sila privrede.
„Ako se nekome to ne sviđa, treba da kaže nećemo tržišnu ekonomiju, hoćemo plansku. A najgore je malo tržišne-malo planske. Onda jedni snose troškove onih drugih“, upozorava on.
Petković ističe da i trgovci i proizvođači nastoje da ostvare što veće profite i ističe da to nije loše, ali je loša zloupotreba položaja.
„Trgovci kad mogu oni sami spuštaju cene, nekada čak i ispod cene koštanja ako pomoću njih mogu da uvuku kupce da kupuju druge proizvode na kojima ostvaruju zaradu. Recimo, trgovci su spremni da prodaju hleb po minimalnim maržama, jer će ljudi doći po hleb, a onda će im prodati i druge proizvode sa većim maržama. Možda su se i trgovci tako lako dogovorili sa državom da snize cene ovih osnovnih proizvoda koje upravo koriste da privuku kupce u prodavnice“, napominje Petković.
On ističe i da bi bilo dobro napraviti analizu celog lanca snabdevanja i marži u tom lancu, ali i koliko posrednika ima.
„Mi imamo veliki broj trgovaca na veliko u odnosu na maloprodaju. Broj posrednika je preveliki, ali oni svi postoje što znači da uzimaju neku proviziju, a možda su nepotrebni. Najbolja kontrola cena je jaka konkurencija“, napominje Petković.
Pre nekoliko dana najveći francuski trgovinski lanac Kerfur počeo sa obeležavanjem proizvoda čiju je količinu proizvođač smanji, a zadržao istu cenu.
Ovaj vid poskupljenja zove se „šrinkflacija“, od engleskog izraza „shrink“, što znači skupiti se.
I našim kupcima je već dobro poznata ova pojava pošto su se čokolade od 100 grama oddavno skupila na 85 ili 80 grama, kiselo mleko nije 100 nego 80 mililtara, a pakovanja keksa smanjena za jedan, dva komada.
Petković napominje da je veliki trgovac kakav je Karfur koji dobro zna marketing, na vaj način odgovorio proizvođačima.
„To nam pokazuje da je trgovac moćniji od proizvođača, za razliku od naših trgovaca. A možda to koriste i da skrenu šažnju sa sebe“, napominje on.
Ekonomsita Saša Đogović sumnja da će ova akcija države doprineti padu inflacije ispod osam odsto, kao što je izrazio nadu predsednik Srbije predstavljajući novu korpu namirnica koje će pojeftiniti.
„Ovo je kao andol. Pružiće ljudima koji kupuju ove namirnice neku pomoć, ali ne može da izleči razlog zašto imamo visoku inflaciju. NBS s jedne strane vodi restriktivnu monetarnu politiku, a s druge strane država daje novac penzionerima, povećava plate ipenzije, umesto da smanji deficit. Ove politike deluju konfliktno, a sistemski se ne rešava problem. Inflacija u decembru će pasti na osam do devet odsto, ali to je i dalje visoko“, napominje Đogović ukazujući da nema strukturnih promena koje bi oborile inflaciju.
Danas
