Berze u dve Jugoslavije – poslovanje u Kraljevini i socijalizmu
Berze su ustanove u kojima se organizovano trguje hartijama od vrednosti (vlasničkim kao što su akcije, ili dužničkim kao što su obveznice ili zapisi), devizama ili čak posebnom robom (poljoprivredni proizvodi, metali i nemetali, energenti). Berze su važan deo finansijskog tržišta jer omogućavaju preduzećima da prikupe kapital i kroz drugačije kanale u odnosu na standardne bankarske kredite što im olakšava poslovanje i rast. Praktično nema razvijene privrede koja nema i razvijeno berzansko poslovanje. Razvoj berzanskog poslovanja u Srbiji započeo je krajem XIX veka, doživeo zamah tokom Kraljevine SHS i Jugoslavije, ali je uskoro potpuno prekinut okupacijom i uspostavljanjem socijalističkog privrednog sistema nakon Drugog svetskog rata, od čega se još nije oporavio.
Počeci – u kafani, bez mešanja države
U Srbiji je Zakon o javnim berzama usvojen 1886, na predlog Srpskog trgovačkog društva. Njegovi članovi, vodeći trgovci, imali su velike potrebe za sličnom institucijom zbog stalnog uvećanja obima poslovanja, naročito sa inostranstvom, ali je samo osnivanje berze malo okasnilo. Ona je počela sa radom 1894. kao samostalna privatna institucija pod državnom supervizijom. Država je, preko ministra privrede i berzanskog komesara samo nadzirala ispravnost poslovanja berze (tj. da li se posluje u skladu sa Statutom berze) a nije mogla da se meša u njenu organizaciju, upravljanje i rukovođenje. Sama berza je bila akcionarsko društvo, njeni akcionari su sami donosili Statut i birali članove berzanske uprave. U trenutku osnivanja, na Balkanu su postojale samo berze u Istanbulu (1866), Atini (1876) i Bukureštu (1882), da bi berza u Sofiji počela sa radom tek 1914.
Berza je morala da funkcioniše bez državne novčane pomoći, a članovima berze su mogli postati domaći državljani – vlasnici preduzetničkih firmi; novčani zavodi i banke; akcionarska i industrijska preduzeća; kao i strani državljani ukoliko bi postojalo pravilo reciprociteta za srpske građane u njihovoj zemlji. Berzu su takođe mogla da posećuju i druga lica. Međutim, postojalo je nekoliko kategorija lica kojima je bio zabranjen pristup berzi: to su bile žene; lica bez punog građanskog prava; lica koja nisu mogla da punopravno raspolažu svojim imanjem; koja nisu ispunila uslove iz prethodnog berzanskog posla; lica koja su bila bankrotirana, pod stečajem ili insolventna; lica isključena odlukom Uprave berze; oni koji su plasirali lažne poslovne glasove i oni koji su na sudu izgubila građansku čast.
Prve berze u Beogradu i Zagrebu
Beogradska berza je od početka svog rada bila definisana kao mešovita, tako da se na njoj trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti. Prvi sastanci održavali su se u kafani hotela „Bosna“ u današnjoj Savamali, i svi berzanski poslovi su se održavali na istom mestu. Razvojem poslovanja i povećanjem obima prometa, kreiraju se dva odeljenja: u hotelu „Bosna“ ostaje produktna berza na kojoj se prodaje izvozna roba, dok se valutna berza odvija u hotelu „Srpska kruna“ (današnja zgrada Biblioteke grada Beograda u Knez Mihajlovoj ulici) i na njoj se trguje devizama i hartijama od vrednosti. Sve do obustavljanja rada berze zbog ratnih okolnosti 1915. (što nešto govori o žilavosti srpskih trgovaca jer je linija fronta bila već na Savi i Dunavu) najveći deo poslovanja se vezivao za robu, akcijski kapital je bio mali a udeo državnih vrednosnih papira je polako počeo da se povećava.
U Zagrebu je 1907. društvo Trgovački dom osnovalo Sekciju za promet efektima kao pripremu za osnivanje berze, ali je ova preteča berze prestala sa radom 1911. Tek nakon kraja Prvog svetskog rata, nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, održana je osnivačka skupština buduće berze u decembru 1918, ali se sa početkom radom pričekalo zbog nesređenih državnih prilika. Burzovno vijeće (zagrebački ekvivalent beogradskoj Upravi berze) je potom zatražilo od prelazne vlade da se srpsko zakonodavstvo o berzanskim aktivnostima proširi i na teritoriju Hrvatske i Slavonije, što je prihvaćeno, pa je zvanično trgovanje počelo u junu 1919. godine. Posle rata, berzanska trgovina se najviše sastojala od trgovine valutama, što je razumljivo imajući u vidu tada nerešeno monetarno pitanje i istovremenu cirkulaciju krunskih, dinarskih i dinarsko-krunskih novčanica.
Nakon monetarne unifikacije i stabilizacije tržišnog sistema došlo je i do specijalizacije između ove dve najveće berze u zemlji. Iako se na berzama i u Beogradu i Zagrebu trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti (kako akcijama privatnih preduzeća, tako i državnim obveznicama), Beogradska berza preuzela je primat u trgovini državnim hartijama od vrednosti a Zagrebačka burza u trgovini deonicama industrijskih preduzeća i novčanih zavoda. Berze su dodatno profitirale činjenicom da je SHS bila uz Italiju jedina zemlja u širem region gde je bila dozvoljena slobodna trgovina devizama i valutama na berzi: zato su trgovci iz Austrije i Mađarske kupovali hartije od vrednosti iz SHS, prvenstveno akcije preduzeća kotiranih na berzama Beča i Budimpešte, da bih ih onda prodavali u Zagrebu za njima potrebne devize do kojih nisu mogli da dođu kod kuće.
Trguje se na berzama i u Novom Sadu, Ljubljani, Somboru i Skoplju
Nakon Zagreba, Trgovačko udruženje u Novom Sadu je 1920. pokrenulo inicijativu za osnivanje specijalizovane produktne berze koja je počela sa radom 1921. i to veoma uspešno, dajući impuls trgovini robom – već 1923. su berzanski zaključci novosadske berze imali veću vrednost od beogradskih i zagrebačkih, ali i budimpeštanskih, bratislavskih ili praških. Naredne godine je osnovano i odeljenje za promet hartijama od vrednosti, pa je berza preimenovana u Novosadsku produktnu i efektnu berzu, ali opet kao i u Beogradu i Zagrebu, trgovina državnim hartijama od vrednosti premašivala je trgovinu akcijama industrijskih preduzeća, mada je primat u trgovini i dalje nosila roba, uglavnom poljoprivredni proizvodi.
Potom je 1924. osnovana Berza u Ljubljani, kao mešovita, ali je slično novosadskoj uglavnom poslovala kao produktna. Najveći promet se ticao trgovine drvnom građom i žitom i već od samog osnivanja je „Ljubljanska borza za blago in vrednoste“ imala veći robni promet od Zagrebačke burze.
Bačko poljoprivredno udruženje već 1925. osniva Somborsku poljoprivrednu berzu koja je, uspešno poslujući, brzo postala druga najznačajnija robna berza u SHS, odmah posle novosadske, a imala je veći robni promet nego ljubljanska, beogradska ili zagrebačka berza.
Trgovačka i industrijska komora u Skoplju pokrenula je inicijativu za osnivanje još jedne berze, koja je počela sa radom 1929. kao produktna berza. Iako se nalazila u veoma siromašnoj regiji gde je preovlađivala još uvek naturalna privreda, i Skopljanska produktna berza je uspešno poslovala, a uspešnost ostalih berzi se može meriti i time što su zagrebačka i beogradska berza samo od svojih prihoda uspele da finansiraju izgradnju zgrada u kojima su se nalazile. Zagrebačka burza se 1927. uselila u svoju novu zgradu na uglu ulice Franje Račkog i Martićeve; danas je to zgrada Hrvatske narodne banke. Beogradska berza se 1934. uselila u zgradu na tadašnjem Kraljevom trgu broj 13 (sadašnjem Studentskom trgu); danas je u toj zgradi smešten Etnografski muzej.
Borba sa krizom i intevencijama države
Velika ekonomska kriza je znatno smanjila obim prometa na berzama u Jugoslaviji, ali ga nikada nije prekinula. Posebno je bila pogođena trgovina devizama, što zbog smanjenja obima međunarodne trgovine usled podizanja barijera putem carina ili uvozih kvota, ali i zbog povećanja trgovine preko međunarodnih kliringa. Klirinzi su funkcionisali kao mehanizam centralnih banaka kojim se izbegavalo ili barem smanjivalo kretanje deviza: ako bi neko 1935. izvozio žito iz Jugoslavije u Nemačku on ne bi čekao da mu nemački uvoznik plati robu u markama, nego otišao u Narodnu banku Jugoslavije koja bi mu na osnovu trgovačkog pisma isplatila traženu sumu u dinarima; isto je postupala nemačka centralna banka sa svojim izvoznicima, da bi potom obe centralne banke prebile međusobna potraživanja. Centralna banka zemlje sa trgovinskim deficitom bi morala da isplati razliku u odabranoj valuti centralnoj banci zemlje sa trgovinskim suficitom.
Interesantno je da su berze uspele da se odbrane od rastuće intervencije države jer je Ministarstvo trgovine i industrije 1926. ponudilo berzama projekat novog zakona da bi se unificirale dodatno sve berzanske uzanse u zemlji. Prema njemu, berze bi ostale privatne ali bi njihov rad, upravljanje i organizovanje bili pod većom državnom kontrolom. Zbog otpora berzanskih trgovaca iz cele zemlje, ovaj projekat zakona nikada nije ni ušao u skupštinsku proceduru, pa je sve do okupacije u II svetskom ratu na snazi ostao prvobitni Zakon o berzanskom poslovanju Kraljevine Srbije iz 1886.
Gašenje poslovanja u socijalizmu
Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa stvaranjem novog tržišnog sistema, berze na teritoriji Jugoslavije su prestale sa radom krajem Drugog svetskog rata, da bi potom bile i zvanično ukinute. Tako je poslednji sastanak rukovodstva Beogradske berze bio 28.03.1941, ali je ona bila ukinuta tek odlukom Prezidijuma Vlade Srbije 1953. Imovina berzi, pre svega njihove zgrade, jeste nacionalizovana: otuda i Etnografski muzej u nekadašnjoj zgradi berze u Beogradu.
Gotovo do samog kraja postojanja SFRJ berze nisu postojale. Postojanje višestrukih deviznih kurseva (što je značilo da dinar ne može biti konvertibilan, prema Statutu MMF-a) u praksi je pokazivalo kako je politička ideologija gušila formiranje cena, i prenošenje informacija kroz privredni sistem o tome šta, koliko i na koji način proizvoditi. Nakon privredne reforme 1960-ih dolazilo je poluformalnih sastanaka između predstavnika velikih uvoznih i izvoznih preduzeća prilikom kojih su devize „šticovane“: drugim rečima, po principima dogovorne ekonomije dolazilo je do kolektivnih odluka oko toga koje izvozno preduzeće će po kom kursu prepustiti svoje devize određenom uvoznom preduzeću. Ostalih berzanskih poslova nije bilo čak ni u tom poluformalnom izdanju.
Politička klima poništava ekonomsku klimu
Berze su ponovo počele da se osnivaju tek početkom tranzicije 1989, donošenjem Zakona o tržištu novca i tržištu kapitala. Tada 34 najveće banke u Jugoslaviji osnivaju Jugoslovensko tržište kapitala, što je trebalo da bude berza za celokupnu zemlju, ali uskoro počinje raspad zemlje, pa ova berza menja naziv u Beogradska berza. Međutim, politička klima poništava ekonomsku klimu: iako je prva trgovina akcijama preduzeća zabeležena 1991. berza je praktično mrtva sve do nakon 2000, i tek 2007. dolazi do listinga prvih preduzeća na berzi. Ovome je sigurno doprinela i država, koja je – paradoksalno – i pojedinačno najveći akcionar Beogradske berze preko nekadašnjih državnih banaka u stečaju. Država niti zna kako da upravlja berzom, niti je to zanima – ona se zadužuje emitovanjem dužničkih hartija kod banaka i investicionih fondova i to prvenstveno u inostranstvu, a ne preko berze. Ovo stanje lepo ilustruje činjenica da je pauza između dva poslednja IPO-a (inicijalna javna ponuda, gde preduzeće emituje deo svojih akcija na berzi da bi time prikupila kapital za investicije umesto što da se zaduži kod banaka) na beogradskoj berzi bila gotovo 80 godina: poslednja je bila 2018, a pretposlednja čak 1940. Takođe, država nije do sada ni pokušala da pojedina preduzeća privatizuje emitovanjem akcija na berzi, već uglavnom direktnom prodajom. Veliki deo javnih preduzeća nisu ni u statusu akcionarskih društava što bi bio prvi korak ka njihovom listingu na berzi, a ona koja jesu, su u statusu zatvorenih akcionarskih društava – kao Telekom Srbija – što znači da se njihovim akcijama ne može ni trgovati, čak ni kada su u pitanju akcije u vlasništvu malih akcionara.
Izvor: Talas.rs
