Kraljevina Jugoslavija nije uspela da razvije sopstvenu naftnu industriju zbog institucionalizovane korupcije koja je otvorila vrata kartelskom ponašanju na tržištu, a predvodnik u aferama bio je „tatin sin“ Radomir Pašić. On je gotovo dve decenije mešetario sa koncesijama koje su mu odobrene za eksploataciju i preradu nafte i nikada nije platio nagomilane poreze. Na kraju je prodao svoje naftne parcele nemačkoj kompaniji koja je finansirala nacističku mašineriju u osvit Drugog svetskog rata.
„Tatin sin“, „najčuveniji zabušant“, „parazit koji truje organizam čitave države“, „najveći društveni polip“, „gnoj društva“, „sramota za srpski narod“, pisali su beogradski listovi i savremenici o Radomiru Pašiću, sinu čuvenog srpskog političara Nikole Pašića. List „Novosti“, u tekstu o državnoj korupciji označio je Radomira Pašića kao predvodnika „teške korupcionaške more, koja je glavna karakteristika današnjeg režima“.
Korupcija se razvila u Kraljevini Jugoslaviji neposredno posle Prvog svetskog rata kao državni sistem, u kojem nijedna krupnija afera nije bila do kraja raščišćena, niti su krivci privedeni pravdi. Među onima koji su zbog zloupotreba najpre morali da završe na optuženičkoj klupi bio je prvi naftni tajkun Radomir Pašić, uz čije ime se vezuje bar dvadesetak nerazrešenih afera, navodi Marko Miljković sa Instituta ekonomskih nauka u Beogradu u studiji o institucionalizovanoj korupciji u Kraljevini Jugoslaviji na primeru naftne industrije.
Organizovana proizvodnja i prerada nafte zvanično je počela 1920. godine, kada je Ministarski savet objavio konkurs za istraživanje nafte i zemnog gasa na ukupno 749 parcela u Hrvatskoj, Slavoniji i Međimurju. Na konkurs se prijavilo 14 kompanija, među njima i američki „Šel“, koji je u velikoj meri preuzeo kontrolu nad jugoslovenskim tržištem nafte i naftnih derivata. Najveći konkurent američkom preduzeću bio je još jedan naftni gigant „Standard oil“, dok je treća po udelu na tržištu bila kompanija „Astra“, čije je sedište 1926. godine premešteno iz Zagreba u Beograd.
Tako su do 1928. godine u Kraljevini Jugoslaviji postojale već tri rafinerije, koje su zajedno mogle da prerade godišnje oko 80.000 tona sirove nafte, dovoljno za tadašnje potrebe zemlje. Međutim, zbog institucionalizovane korupcije koja je otvorila vrata kartelskom ponašanju na tržištu, Kraljevina Jugoslavija do početka Drugog svetskog rata nije uspela da razvije sopstvenu naftnu industriju, ocenjuje Miljković.
Čovek dobrog srca, ali hrđava okolina
Radomir Pašić je od samog početka bio upleten u zloupotrebe. Na pomenutom konkursu za dodelu naftnih koncesija, „Šelu“ je odobreno 350 istražnih parcela, dok je Radomir dobio čak 253 parcele, bez dana iskustva u tom poslu. Premda je u Zagrebu formalno osnovao firmu „Panonia“ kao deoničarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, transport i prodaju bitumena, mladi Pašić nikada nije pristupio istraživanju na ovim parcelama, već je samo gledao kako da tu koncesiju što bolje unovči.
On je godinama uspešno izbegavao da plaća poreze državi i do 1926. godine, po tom osnovu je dugovao skoro 23 miliona tadašnjih dinara, ali za utaju nikada nije odgovarao uprkos istragama koje su preduzimali nadležni sudovi i skupštinski odbori. U želji da izbegne plaćanje taksi i istovremeno očuva postojeće koncesije za istraživačke parcele, pokušao je 1923. da ih prebaci na društvo „Omnium Serbe“ iz Pariza, na čijem čelu je bio njegov poslovni partner markiz de Milo.
Ministarstvo šuma i rudnika je odbilo njegov zahtev, jer je društvo „Omnium Serbe“ već bilo kompromitovano u aferi iz 1921. godine. Tada su Pašić i de Milo u okviru projekta izgradnje savremene fabrike oružja, municije i aviona u Jugoslaviji, planirali da prodaju rashodovano francusko oružje iz Prvog svetskog rata Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci za milionske sume.
To je, inače, bila jedna od retkih afera koja je sprečena pod pritiskom javnog mnjenja. Svojevrstan je paradoks da su pojedinci, ali i dnevni listovi naklonjeni Nikoli Pašiću, pravdali Radomirove malverzacije, predstavljajući ga kao osobu koja „ima dobro srce, ali ga hrđava okolina eksploatiše, diskredituje i kvari“, uz zaključak da, „kad bi ta okolina bila bolja, i on bi bio drugačiji“.
Fantomski zastupnik
Međutim, samo nekoliko dana kasnije, isto ministarstvo je odobrilo Radomiru Pašiću da sva prava društva „Omnium Serbe“ prebaci na „Centralno-američko petrolejsko društvo“ iz Njujorka. Ovu kompaniju je zastupao Amerikanac Linkoln Valentajn, za koga se ispostavilo da je neuhvatljiv. Naime, u periodu između 1923. i 1930. godine, gotovo sve nadležne jugoslovenske institucije, uključujući i Generalni konzulat u Njujorku, bezuspešno su pokušavale da stupe u kontakt sa Valentajnom kako bi naplatile od njega neizmirene poreze, čija suma se uvećavala iz godine u godinu. Mnogi izvori sugerišu da je Valentajn bio lobista američkih naftnih kompanija na prostoru Latinske Amerike, te da je radi zaštite njihovih interesa pomogao državni udar u Kostariki 1917. godine.
On je svakako bio prava osoba da dodatno zakomplikuje zamršenu mrežu ovlašćenja Radomira Pašića, jer je „zavlačio“ jugoslovenske vlasti punih sedam godina, sve dok fantomsko petrolejsko društvo koje je zastupao nije prestalo da postoji 1930. godine. Potom se, kao u vodviljskom zapletu, opet pojavio stari Pašićev partner markiz de Milo, sa ponudom da on lično pomogne jugoslovenskim organima da „stanu na rep“ neuhvatljivom Valentajnu.
Autor studije navodi da su potom usledila događanja nalik špijunskom trileru. Uprkos istražnim radnjama uprave Grada Beograda, Ministarstva šuma i rudnika, Ministarstva inostranih dela i sudskih vlasti u Beogradu i Zagrebu, Radomir Pašić je sve do 1937. godine uspešno izbegavao da plati državi sve takse koje su se tokom 15 godina nagomilale, pri čemu nikada nije pristupio istraživanju zaliha nafte na parcelama koje je dobio u koncesiju.
Nacisti ulagači
Vrhunac ove drame nastupio je 1938. godine, kada je Radomir na adresi svog stana u Beogradu registrovao akcionarsko društvo „Panonija petrolejsko“. Pravdajući se da u zemlji nema dovoljno stručnjaka koji bi se bavili istraživanjem zaliha nafte, ovo društvo je zaključilo ugovor sa nemačkom kompanijom „Geverkšaft elverat erdelverke“ iz Hanovera, koja je već 1939. godine počela sa opsežnim istražnim radovima i dubinskim bušenjima.
To je samo jedan od brojnih primera prodora nemačkog kapitala u firme u kojima je Radomir Pašić bio većinski akcionar, a koje su bile pod direktnom kontrolom nemačkog koncerna „Herman Gering“, i samim tim deo mnogo šire strategije ratnih priprema nacističke Nemačke, navodi Miljković.
Radomir je ovim poslovnim manevrom do 1941. godine na ime koncesija uspeo da naplati ukupno 5,5 miliona dinara od akcionara kompanije „Panonija petrolejsko“, koja se obavezala i da će isplatiti sve zaostale poreze državi. Filijala ove kompanije iz Hanovera je do kraja 1940. dobila najznačajnije naftne koncesije u Kraljevini Jugoslaviji, a već 1941. godine počela je eksploatacija na naftnom polju Gojlo u Hrvatskoj, sa dnevnom proizvodnjom od 50 do 70 tona sirove nafte.
Radomir Pašić je završio poslovnu karijeru u svom stilu, piše Miljković. Nagovorio je pakistanskog diplomatu i poslovnog čoveka Harkisina Dialdasa da finansira njegovu parnicu pred engleskim sudovima, u pokušaju da naplati koncesije nad rudnicima Trepča, Novo Brdo, Zletovo i Kopaonik, koje su njegova majka i sestra nelegalno prodale engleskoj kompaniji „Selection Trust Company“. Diplomati je ponudio kao zalog jednu Rembrantovu sliku, uz obećanje da će ostale dugove isplatiti kada dobije presudu.
Pored novca koji je dobio od Dialdasa, Radomir se 1961. nagodio na sudu i dobio 70.000 funti, odnosno 137 miliona tadašnjih dinara. Ali svoje dugove Dialdasu nije isplatio, dok su Rembrantovu sliku koju je pakistanski diplomata preuzeo kao jemstvo, stručnjaci u Holandiji proglasili falsifikatom. Usledio je sudski proces koji se nije završio sve do smrti Radomira Pašića 20. oktobra 1964. godine.
Zorica Žarković
