Kriza parking industrije u SAD: Zavisnici od automobila na prinudnom lečenju
Amerika je zemlja u kojoj nije retkost da gradovi imaju više parking mesta nego domaćinstava. Sa dolaskom korone, a sada i zbog vrtoglavih cena benzina koje je pogurao rat u Ukrajini, mnogi parkinzi podsećaju na betonske pustinje. Njihovi vlasnici se dovijaju na razne načine kako da ih ožive, ali analize tržišta signaliziraju da ovo nije privremeni trend. Naime, kult automobila već duži period gubi kontrolu nad mentalitetom i prihodima Amerikanaca.utomobilizam
Dok je američki predsednik Džozef Bajden okupiran humanitarnim radom na najvišem nivou u Evropi, nastojeći da iskoristi ukrajinsku krizu kako bi saveznicima u EU pomogao da umesto ruskog postanu zavisni od američkog gasa, u SAD divljaju cene benzina.
Za razliku od medija koji pretenduju da budu intelektualni svetionik savremene Amerike u konfrontaciji sa Rusijom, oni koji se bave prizemnijim temama poput svakodnevnog preživljavanja, iz dana u dan preračunavaju u kojoj saveznoj američkoj državi su troškovi za benzin najbolniji. Za sada najviše pate stanovnici Kalifornije, gde je cena benzina prešišala šest dolara po galonu.
Tako je napad Rusije na Ukrajinu podgrejao pitanje koje se zakuvalo još tokom korone, ali se krčkalo i pre najezde ovog virusa, misteriozno iščezlo po izbijanju ukrajinske krize – da li u SAD polako umire kultura automobila?
Prvi signal za uzbunu da glavni simbol američke pokretljivosti, statusa i nezavisnosti gubi kontrolu nad mentalitetom i prihodima Amerikanaca, bio je izveštaj Savezne uprave za auto-puteve (FHVA), koji je objavljen neposredno pre izbijanja pandemije. U izveštaju se navodi da je za nepunu deceniju broj novih vozačkih dozvola pao za čak 37%, ta da je za ovim najdragocenijim dokumentom u SAD tokom 2019. godine posegnulo jedva nešto više od milion novih vozača, što je, kako se ističe, „najniži broj još od 1960. godine“.
Ekologija i prazni džepovi
Liberalno nastrojeni mediji su brzo reagovali na ovaj podatak, forsirajući stav da je to u stvari jako dobra vest. Odmah su osvanule kolumne u kojima se prorokovalo da je Amerika na istorijskoj prekretnici, na čelu sa ekološki osvešćenim milenijalcima koji imaju potpuno drugačiji stav prema potrošnji. Nova generacija koja sa prezirom gleda na pohlepni konzumerizam svojih roditelja i podređuje komfor očuvanju prirode, preferira gradove u kojima mogu da pešače, voze bicklo ili koriste javni prevoz do posla, prodavnice ili restorana.
Imajući u vidu da se vozačka dozvola u SAD dobija već sa 16 godina, što je donedavno u ovoj kulturi bio važniji ritual odrastanja nego punoletstvo, pojavile su se i teorije da je za sumrak automobila kriv internet. Novi mladi na kojima će svet ostati izlaze među svet samo kada su na to primorani višom silom, budući da ceo život žive u virtuelnoj „stvarnosti“, pa im je automobil nepotreban a pritom veliki trošak.
Izdacima vezanim za korišćenje automobila su se pozabavili i ekonomski analitičari u Federalnim rezervama (FED), čija studija se pretvorila u hladan tuš za pobornike zelenog prosvetiteljstva u SAD. Analiza je pokazala da je pad prodaje automobila među mladima pre svega uzrokovan ekonomskim razlozima, a mnogo manje drugačijim vrednostima.
Prema objavljenim nalazima, u periodu od 2008. godine kada je izbila svetska finansijska kriza pa do 2019. godine, udeo starosne populacije od 25 do 35 godina među kupcima novih automobila je pao sa 29% na ispod 19%. Većina potencijalnih mladih kupaca nije mogla da priušti novo vozilo, ili nije htela da ulazi u dugove radi njegove nabavke i održavanja, zaključuje se u studiji koju je objavio FED.
Više parking mesta nego domaćinstava
Ovakva kretanja se, pored američke automobilske industrije, negativno odražavaju i na delatnosti koje su sa njom usko povezane, poput gradnje i izdavanja parking prostora. Ova industrija u SAD je pre izbijanja pandemije vredela preko 10,6 milijardi dolara, da bi do polovine 2020. godine njeni prihodi pali za čak 90%, a parkinzi se pretvorili u betonske pustinje bez žive duše na vidiku.
Premda se sa delimičnim povratkom zaposlenih u kancelarije industrija donekle oporavila, deo parking prostora je izdahnuo pod koronom i preimenovan je za druge namene, dok većina preostalih i dalje iščekuje bolje dane. Uprkos sumraku ovog vida poslovanja, za razliku od Srbije – gde pronalaženje slobodnog parking mesta, posebno u Beogradu, poprima draži borbe za opstanak – Amerikanci i dalje imaju parkinga za izvoz.
Prema podacima Istraživačkog instituta za stanovanje u Americi, postoje najmanje tri parking mesta izvan stambenih četvrti za svaki automobil u SAD, ali neki analitičari tvrde da službena evidencija kaska za tržištem i iznose procene da je ovaj odnos čak osam parking mesta na jedno vozilo. Pojedini američki gradovi, poput Sijetla, imaju više parking mesta nego domaćinstava, a u nekima je i trećina ukupne teritorije rezervisana za parkiranje.
Što se tiče samog tržišta, udeo od 37% imaju četiri kompanije za izgradnju i izdavanje parkinga: SP Plus Corporation, LAZ Parking Market, ABM Industries i Ace Parking. Preostali deo čini puno manjih firmi, među kojima se ne tako mali broj njih predstavlja na tržištu kao startap preduzeća.
Ako nas zastupnici „svetskih standarda“ ubeđuju da se pojam „startap“ maltene automatski izjednačava sa kreativnošću, to u industriji izdavanja parking prostora nije slučaj. Ova vrsta posla ne samo da ne zahteva revolucionarne ideje, nego se preterano ne oslanja ni na tržišne principe. Kada je reč o parkinzima na javnom prostoru, mnogo je važnije znati prave ljude u gradskoj upravi nego biti tržišno orijentisan, tvrde američki mediji.
Ukus budućnosti
No i kada nije tako, računica pokazuje da za ovu delatnost ne morate biti poslovni genije i da je to razlog što je koncept „gde god nađeš prazno mesto, ti parking posadi“ jedan od najomiljenijih preduzetničkih poduhvata čak i u preduzimljivoj i inovativnoj Americi.
Tako je, recimo, jedan bračni par u stambenom naselju „Park Slope“ u Njujorku, poznatom kao „liberalna zajednica mladih stručnjaka“, kupio 2005. godine za 45.000 dolara prostor koji su supružnici preuredili u parking. Kada su deset godina kasnije rešili da ga prodaju, postigli su cenu od 285.000 dolara. Dakle, prodali su svoj parking prostor za preko šest puta veći iznos od onoga za koji su ga kupili.
Sada bi bilo teško dosegnuti ovoliki „povrat na investiciju“, budući da mnogi parkinzi i dalje zvrje poluprazni, a njihovi vlasnici se dovijaju na razne načine kako da ih popune. Stoga se i ova industrija pokrenula, pa preduzetnici nude parkinge na kojima, po završetku posla, možete da dobijete obrok po sniženim cenama i da odgledate film zavaljeni u sedište svoga automobila. Neki na parkinzima priređuju kao „bonus“ večernje koncerte, drugi osnovne lekarske preglede ispod tržišne cene, treći usluge za overe različitih dokumenata… Pojedini nude propovedi i druge crkvene aktivnosti, pa čak i okupljanja posle saharana i prenos takvog događaja uživo (!?).
Ima i onih koji izdaju svoj prostor za potpuno druge namene, a neki gradovi, poput Dalasa, pretvaraju višak parkirališta u parkove. Drugi veliki urbani centri, kao što je Los Anđeles, gde parking košta oko 10 dolara na sat, ulažu na milijarde dolara za poboljšanje javnog prevoza.
Naravno da niko ozbiljan ne može da tvrdi kako su Amerikanci zaista na putu da se odreknu stvari koja je umnogome odredila njihovu unutrašnju geografiju i način života. Američka kultura automobila neće izumreti u skorijoj budućnosti, pa time ni potreba da se vozilo negde parkira. Ipak, pojedini analitičari smatraju da kult automobila neminovno popušta u SAD pod pritiskom ekonomskih kriza koje prestižu jedna drugu i socijalnog jaza koji je sve veći.
Kada se tome doda i iskustvo sa koronom koje je bitno promenilo životne navike, onda su to signali da višak ponude i manjak tražnje za parkinzima verovatno nije privremeni trend, već uvid kakav „ukus“ može imati budućnost u kojoj ljudi neće biti zatočenici automobila. Čak ni u Americi.
Zorica Žarković
