Milioni tona elektronskih uređaja svake godine završe na đubrištu.
Bacimo 57 milijardi dolara vrednih materijala koji bi se mogli reciklirati, i trujemo životnu sredinu. Stručnjaci pozivaju na preokret potrošačke logike.
Svake godine se pojavljuju nove verzije laptop-računara, tableta i telefona, a mnogi potrošači bi uvek hteli da imaju najnovije modele sa najviše spektakularnih funkcija. Svaki novi model znači da stari modeli završavaju na deponijama.
Prema Globalnom monitoru elektronskog otpada koji objavljuje Univerzitet UN (UNU), godine 2019. proizveli smo rekordnih 53,6 miliona tona takvog otpada. Na kraju ove decenije bi ta količina mogla da iznosi i čitava 74 miliona tona godišnje.
Rashodovani elektronski uređaji na đubrištima često sadrže otrovne metale i hemikalije kao što su živa ili hlorofluorokarboni, i one mogu da zagade životnu sredinu.
Na taj problem se obraća sve više pažnje – ali to još nije rezultiralo povećanjem broja komponenti koje mogu da se recikliraju.
„Potrošači će često reći: da, naravno da se zalažem za reciklažu i da, ja recikliram, ali kada pogledate stvarno ponašanje, ono se ne poklapa sa procentom onih koji tako govore“, kaže Lora Keli sa Međunarodnog instituta za životnu sredinu i razvoj u Londonu, prenosi Dojče vele.
Zbog toga neki stručnjaci pozivaju na radikalnu promenu poslovnog modela proizvođača elektronike.
„Inovacije su nam preko potrebne da bismo mogli da što više elemenata ponovo koristimo“, kaže Ridiger Kir, stručnjak UNU i Globalnog monitora elektronskog otpada. On smatra da moramo „dematerijalizovati“ sektor elektronike: umesto da kupujemo uređaje, mogli bismo da ih iznajmljujemo. A proizvođači bi svoj poslovni model preusmerili na pružanje usluga umesto na materijalna dobra.
Kada bi proizvođači zadržali vlasništvo nad svojim proizvodima, teret recikliranja bi sa potrošača – koji često ne znaju šta bi sa starim uređajima – bio prebačen na kompanije, koje bi mogle direktno da koriste materijale i delove za nove proizvode.
Prema poslednjem izdanju Globalnog monitora elektronskog otpada, 2019. godine je sakupljeno i reciklirano samo 17,4 odsto (9,3 miliona tona) takvog otpada. On završava uglavnom u postrojenjima za reciklažu koja rade nezavisno od proizvođača.
Pošto otpad tako nije problem proizvođača, oni se i ne trude da proizvode osmisle tako da se lako rasklapaju ili budu od ponovo upotrebljivih materijala.
Nove sprave „svemirskog doba“ sa glatkim kućištima često uopšte ne mogu da se rasklope, što znači da i dragoceni materijali koje sadrže završavaju na deponijama. Što brže iskoristimo i bacimo takve proizvode da bismo ih zamenili novijim, to se više i profit kompanija povećava.
No, neke firme su već počele sa drukčijom praksom: tako Kanon preuzima svoje islužene velike kancelarijske štampače od kupaca i dovodi ih ponovo u potpuno ispravno stanje. One koji ne mogu da se osposobe šalje u pogon u nemačkom gradu Gisenu gde se uređaji rasklapaju i iz njih odvajaju svi ispravni delovi kako bi bili ugrađeni u nove štampače.
Hjulit-pakard i Ziroks imaju slične inicijative. Menadžer iz firme Kanon Endi Tomkins kaže da kompanija na taj način uspeva da reciklira oko 80 odsto ukupnog materijala – gledano po težini.
Tomkins kaže da se Kanon nije rukovodio samo ekološkim motivima. S obzirom na veličinu uređaja i količinu upotrebljenog materijala, „to ima i ekonomski smisao“. On je uveren da bi sličan model mogao da se primeni i sa manjim uređajima – kada bi potrošači promenili način razmišljanja.
S druge strane, i proizvođači bi morali da promene strategiju i preorijentišu se na modele koji, kada dođe vreme da se rashoduju, mogu da se optimalno i recikliraju. Za to bi bilo potrebno promeniti način proizvodnje.
No čak i tada, ne bi svi materijali mogli da se recikliraju, a postoje i oni čija je proizvodnja od drugih materija jevtinija od reciklaže, na primer, dobijanje plastike od nafte košta manje nego ako se ona dobija od upotrebljene i bačene plastike.
Monitor elektronskog otpada procenjuje da je vrednost sirovih materijala bačenih sa rashodovanim elektronskim uređajima u 2019. godini iznosila 57 milijardi dolara, te da je od toga materijal recikliran na ekološki prihvatljiv način bio vredan 10 milijardi.
Stručnjaci uglavnom ukazuju da koncerni trenutno ne pokazuju veliku spremnost da pređu na način proizvodnje kojim bi se favorizovala reciklaža – i da bi tu i vlade trebalo da izvrše pritisak.
Tako bi mogli biti doneti propisi prema kojima proizvođači preuzimaju troškove rashodovanja svojih proizvoda, pri čemu bi javnim novcem moglo biti subvencionisani troškovi za gradnju njihovih sopstvenih pogona za reciklažu proizvoda.
