Nakon 22 godine iz Beograda je stigla pravosnažna presuda da lnstitut Igalo treba da plati 3,67 miliona evra Jugobanci Beograd u stečaju. Presuda će važiti ako je prizna crnogorski Privredni sud.
Koliko će trajati ovaj postupak, nije poznato, jer strana koja izgubi ima pravo žalbe. Ali ni time neće biti stavljena tačka na ovaj spor, jer se Zaštitnik imovinsko pravnih interesa Crne Gore, kao umešač, žalio Vrhovnom kasacionom sudu u Beogradu.
Institut je tražio da sud utvrdi da mu je 1. januara 1994. godine prestala obaveza vraćanja kredita od 3,95 miliona nemačkih maraka u dinarskoj protivrednosti zbog hiperinflacije, što je sud odbio i usvojio protivtužbeni zahtev banke da Institut plati 3,67 miliona evra, od čega je glavnica dva miliona, a ostatak kamata. Na ovaj iznos biće obračunata i zatezna kamata od 2006. godine. Prema mišljenju sudskog veštaka kojeg je angažovao Institut ovaj spor mogao bi da košta 8,2 miliona evra, navodi se u izveštaju tenderske komisije za privatizaciju ove ustanove, od koje je Vlada nedavno odustala. Ukoliko Privredni sud CG prizna odluku beogradskog, ovaj dug će platiti građani Crne Gore, jer se Vlada na to obavezala još 2009. godine.
REVIZIJA
U tekstu revizije, koji je podgorička “Pobjeda” dobila na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, zaštitnik tvrdi da u poslovnoj dokumentaciji Jugobanke AD Beograd u stečaju nikada nisu evidentirani kreditni aranžmani sa Institutom, što je potvrdio i njihov stečajni poverenik. Zbog toga i dovode u pitanje aktivnu legitimaciju Jugobanke da postavi ovakav tužbeni zahtev. Zaštitnik naglašava da sud nije uzeo u obzir da je država preuzela obaveze dužnika za kredite nastale do 1992. godine, koje su evidentirane u bilansima banaka i registrovane kao njihova potraživanja prema crnogorskim firmama. Ovu obavezu država je preuzela u skladu sa Zakonom o regulisanju obaveza i potraživanja po osnovu ino duga i devizne štednje građana. Navode da je država na osnovu sporazuma iz 2004. godine Međunarodnoj finansijskoj korporaciji (IFC) iz Vašingtona za dva zajma Instituta iz 1981. i 1987. godine platila ukupno 9,5 miliona evra. Beogradski sud donosi presudu, a nema podatke koliko je kredita Institut uzeo od IFC-a, odnosno da li je uzeo dva ili tri kredita.
U presudi se navodi da je veštak finansijske struke na osnovu dokumentacije iz spisa utvrdio da je Jugobanka 3. januara 1990. godine platila IFC-u sporni iznos te da je crnogorsko Ministarstvo finansija obavestilo zaštitnika da ne može utvrditi da li je Crna Gora preuzela obaveze prema IFC-u i po osnovu ovoga kredita.
Zaštitnik smatra da je sud trebalo da prihvati njegov zahtev za novim veštačenjem koje bi bilo zasnovano na poslovnim knjigama Jugobanke, u kojima je sporni dug moгао biti prikazan kao aktiva u vreme otvaranja stečaja u banci.
“Ako je odnosni kreditni aranžman po zajmovima iz 1981. i 1987. godine na koje glase akceptni nalozi dostavljeni uz protivtužbu, Jugobanka AD Beograd u stečaju vratila ino poveriocu (IFC), zbog čega se isti ino poverilac pojavljuje kao stečajni poverilac Jugobanke, odnosno zbog čega bi Crna Gora preuzimala i plaćala od 2004. godine “nepostojeći” dug Instituta, ako ga je Jugobanka Beograd ili filijala Herceg Novi, navodno izmirila”, pitaju se u zahtevu za reviziju presude.
Država je kritikovala i nalaz veštaka finansijske struke na kojoj je bazirana presuda, navodeći da je zasnovan na pretpostavkama bez provere poslovne evidencije banke. Ovaj nalaz dat je u dve varijante, pa u prvoj Institut 1. januara 1994. godine duguje nula dinara, a 3,67 miliona evra na dan 1. aprila 2006. u drugoj varijanti, koju je sud prihvatio, kako se navodi u reviziji, bez obrazloženja. Sud je predlog za novo veštačenje odbio nakon, kako navode, osam godina odlučivanja. Zaštitnik ukazuje Vrhovnom sudu da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio da li je reč o dinarskom ili deviznom kreditu, te da gubi iz vida da je obaveza vraćanja kredita bila ugovorena u dinarima.
PRESUDE
Ovaj postupak prvobitno se vodio kod Privrednog suda u Podgorici koji je usvojio tužbeni zahtev Instituta, ali je tu odluku Vrhovni sud ukinuo i postupak vratio pa početak. Privredni sud je 2002. godine prekinuo postupak zbog stečaja koji je uveden u Jugobanci, pa je nadležnost predata beogradskom sudu. Prvostepenu presudu beogradskog Privrednog suda iz 2015. godine kojom je dosuđen ovaj iznos Jugobanci, Apelacioni je ukinuo dve godine kasnije, jer sud nije dozvolio Crnoj Gori da se umeša u postupak. U drugoj odluci Privrednog suda, koju je prošle godine potvrdio i Apelacioni, navodi se da novčana obaveza Instituta glasi na plaćanje u stranoj valuti, a da bi banka mogla tražiti ispunjenje u dinarima prema kursu na dan isplate. Stoji da je u sudskoj praksi preovladalo mišljenje, kako bi se otklonile posledice inflacije iz devedesetih, da pravilima indeksne klauzule treba uspostaviti ravnotežu jednakih vrednosti uzajamnih davanja.
“Tužilac nije mogao jednostavno isknjižiti obavezu vraćanja kredita tako što je u svom knjigovodstvu izvršio preračun 3.950.000 DEM u vrednost dinara pa tu vrednost na dan 31. decembra 1993. godine sveo na nula dinara. Zaštitna klauzula ugovorena u korist tuženog odnosno očuvanja vrednosti deviznog iznosa kredita, koji se ne može umanjiti, a sigurno ne ugasitim prostim svođenjem vrednosti deviznog iznosa u dinare koji u vreme inflacije nije imao vrednost”, stoji u odluci Privrednog suda.
UGOVOR
Prvobitni aranžman Institut je 1989. godine potpisao sa tadašnjom Hercegnovskom osnovnom bankom koja je kasnije postala filijala Jugobanke Beograd. Tim ugovorom predviđeno je obezbeđenje sredstava za izmirenje kredita Instituta prema IFC-u Vašingtona.Prema navodima iz presuda, novac za izmirenje duga Instituta stigao je iz Beogradske banke iz Nikozije koja je 3,95 miliona nemačkih maraka uplatila beogradskoj Jugobanci, a ova IFC-u.
Ugovorom između novske filijale i Instituta, kako se navodi u presudama, konstatovano je da je Jugobanka Beograd izmirila dospeli dug Instituta te da se obavezuje da u dinarskoj protivrednosti vrati dug u roku od 90 dana sa kamatom od 8,25 odsto na godišnjem nivou i provizijom od dva odsto na ugovorenu dinarsku protivvrednost kredita. Naknadnim ugovorom i aneksima sa beogradskom Jugobankom, rok vraćanja kredita se produžavao sve do kraja 1997. godine, nakon čega je Institut pokrenuo tužbu za utvrđenje da obaveza vraćanja kredita više ne postoji.
