Devet decenija od “crnog utorka”: SAD je zemlja iz koje će najlakše krenuti nova kriza

Od 24. do 29. oktobra 1929. godine SAD, ali i ostatak planete zadesila je najveća ekonomska tragedija zapamćena do tog doba.

Ekonomija je globalna, iz nje niko ne može da se izdvoji, pa se, upravo iz tog razloga, krize veoma lako prenose sa jednog kraja sveta na drugi.

Kako kaže naš ekonomista Mahmud Bušatlija, uzroci ekonomskih kriza su uvek potpuno isti, one nastaju kada dođe do debalansa u ekonomiji, pa bi zato uzroci Velike krize u SAD 1929. godine na isti način mogli da utiču na globalnu ekonomiju dvadeset i prvog veka.

SAD je zemlja iz koje će najlakše krenuti nova kriza, kao i ranije, zahvaljujući činjenici da je to zemlja koja ima najveći dug na svetu, po svim osnovama duga.

“U osnovi kriza je prezaduženost i nemogućnost da se iz poslovanja taj dug servisira. U principu nastaje u nekom od sektora, a širi se na ukupnu ekonomiju”, navodi Bušatlija u svojoj studiji “Kako dočekati i preživeti sledeću globalnu krizu”.

Kako kaže naš stručnjak, pitanje predviđanja ekonomskih kriza jedno je od glavnih u istoriji civilizacije, jer su se, sve dosadašnje pokazale kao nepredvidive. Krize sve duže traju, a sve je kraći period između njih. To se, navodi on, najbolje vidi u periodu u poslednjih 11 godina, a u SAD godinu dana više.

Deo privrede SAD je opterećen hipotekama koje, u suštini, nemaju vrednost. Ova pojava prisutna je svuda na svetu, ali je u Americi posebno izražena.

Bušatlija navodi primer Železničke krize u SAD, koja je planula i brzinom svetlosti se proširila i pogodila druge sektore. Kriza iz 2008. Godine, koju dobro pamtimo, počela je, ističe Bušatlija, iz nekretnina a prenela se na čitav svet u raznim oblicima.

Ova kriza je, kako navodi MMF, najgora globalna recesija od kraja Drugog svetskog rata.

Globalna geopolitička situacija

Živimo u vreme dramatičnih, istorijskih geopolitičkih i geostrateških promena. Bipolarni svet nastao posle Drugog svetskog rata, nestao je početkom devedesetih godina prošlog veka, a zamenila ga je dominacija Sjedinjenih Američkih Država.

Kao i prošlog veka, sve polazi iz Amerike.

“Krize stvaraju krize daljeg duga”, kaže Bušatlija.

Raspadom SSSR-a, koji su priželjkivale zemlje okupljene oko SAD, svet se bitno promenio, ali niko nije razmišljao o tome šta će se desiti posle raspada i kako će budućnost izgledati.

A desilo se da je, novonastala Rusija, posle desetak godina lutanja i propadanja, počela da se konsoliduje, utvrđuje svoje interese i prioritete.

Rusija se vratila među svetske sile – vojne, energetske i tehnološke. Od 2014. godine, restruktuira svoju ekonomiju i postaje i veliki poljoprivredni proizvođač i izvoznik, zbog sankcija koje su joj uvele zapadne sile.

U istom periodu uzdiže se i Kina, kroz niz reformi i vraćanjem Hong Konga u matične okvire.

Pojava Rusije i Kine na globalnom nivou polako slabi dominaciju SAD.

“Rusija je jedina država koja ima unutrašnje kolonije i ne mora da ide van svojih granica da bi kolonizovala teritorije bogate prirodnim resursima. Netaknuta priroda, neznatna gustoća naseljenosti i nizak nivo eksploatacije, omogućiće na dugi rok da ogromni resursi gotovo svih prirodnih elemenata pouzdano podmiruju rusko, ali i svetsko tržište”, navodi Bušatlija.

“Kina sa 1,3 milijarde stanovnika, ima kapitalizovanu zonu, koja funkcioniše na slobodno tržišnim principima sa manje od 200 miliona stanovnika. Preostalih 1,1 milijardi stanovnika je na svetu najveći rezervoar radne snage, koji se u dogledno vreme ne može potrošiti, bez obzira na lošu demografsku sliku. U okviru ovih 1,1 milijardi, preko 800 miliona su radno sposobne osobe koje u vrlo kratkom roku mogu postati industriski radnici”, piše naš ekonomista.

Evropska Unija

Evropska Unija, piše Bušatlija, nema nikakve šanse da prati ove četiri zemlje, ukoliko ostane u okvirima sadašnje unutrašnje organizacije i proklamovane spoljne politike. Bez suštinskih reformi u unutrašnjoj konstituciji, upravljanju i politici prema trećim zemljama – naročito prema onim koje su im neophodne kao isporučioci energenata, sirovina, polufabrikata, industrijske robe i radne snage – EU će gubiti svoju međunarodnu i ekonomsku poziciju, u odnosu na azijske zemlje i Rusiju.

Evropska unija je raspad SSSR-a i Varšavskog zgovora iskoristia za proširenje, ali se taj potez u budućnosti pokazao kao problematičanm Dotadašnjih 15 članica, u želji za zadržavanjem viskog standarda, prima 13 novih članica, bez prethodnog reformisanja upravljanja Unijom. Od 13 novih članica, jedino Kipar i Malta ne pripadaju post komunističkim zemljama.

“Najrazvijenije zemlje EU već u predpristupnom periodu počinju da ulažu značajna sredstva u razvoj i harmonizaciju Višegradske grupe 65 sa evropskom ekonomijom, ali globalna kriza, koja je počela 2008. godine, vremenom je ogolila njihovu tranziciju i pokazala da su ta ulaganja generisala višestruko veći profit, koji je po pravilu bio ekspatriran i vraćen u takozvanu Staru Evropu”, kaže Bušatlija.

Bugarska, Rumunija i Hrvatska su još gore prošle, sa skromnim predpristupnim ulaganjima u odnosu na potrebe.

Šta nas čeka?

Kako kaže Bušatlija, mnoge zemlje često ulepšavaju stanje svoje ekonomije, pa se često čini kao da je pitanje krize rešeno, ali to su samo ciklusi. Kada se ekonomija je vrati na stanje u kome je bila pre krize, tek tada se može reći da je situacija sanirana.

Bušatlija kaže da bi čovek koji bi znao odgovore na pitanja kako sprečiti i sanirati krizu bio zapamćen ne samo kao nobelovac, već kao novi Nikola Tesla, jer bi bio neko ko je izmislio potpuno novi svet.

“Za razliku od prethodnih, sledeća globalna kriza će nastati u potpuno novoj konfiguraciji geopolitičkog, geostrateškog i ekonomskog okruženja i utoliko će biti teže predvidljiva, a mnogo teže će se sanirati i na nacionalnom i na globalnom nivou, nego dosadašnje krize”, upozorava Bušatlija i dodaje da je zato potrebno već sada sagledati epicentre budućih dešavanja.

U poslednjih petnaestak godina, ukupan globalni dug je porastao za 150 hiljada milijardi dolara.

“To je uglavnom rezultat državnih intervencija u konsolidaciji banaka i finansiskih institucija – dovoljno velikih da ne smeju propasti – u periodu posle hipotekarne “Sub Prajm krize nastale 2007. godine u SAD, koja se 2008. prenela i na Evropu”, ističe Bušatlija.

Ove intervencije su olakšale zaduživanje, pojeftinjujući novac, ali se kriza nije rešila, bez obzira na ohrabrujuće vesti iz SAD i nekih evropskih zemalja.

Izvor: Darja Balšić /  B92