Koncentracija bankarskog tržišta i konkurencija: Da li su Srbiji potrebne manje, specijalizovane banke?

Kako to da za celu privredu važi pravilo „što veća konkurencija, to bolje za potrošače“, dok se za bankarsko tržište kod nas tvrdi potpuno suprotno – da je sve veće ukrupnjavanje i dominantan položaj velikih banaka pravi raj za klijente? Da li banke koje posluju na domaćem tržištu kopiraju jedna drugu, ili konkurišu jedna drugoj tako što se ipak donekle specijalizuju za određene ciljne grupe? Da li su Srbiji potrebne manje banke koje bi zaista bile profilisane za pojedine sektore ili segment klijenata, ili je naše tržište „plitko“ za takva ulaganja?

Stručnjaci sa kojima smo razgovarali imaju o tome vrlo različita mišljenja.

Globalni proces ukrupnjavanja kompanija koji je osim industrije već duže vreme prisutan i u bankarskom sektoru, prelio se i na naše finansijsko tržište. Broj banaka u Srbiji u odnosu na 2000. danas je pet puta manji, a očekuje se da će taj trend biti nastavljen.

U Udruženju banaka Srbije (UBS) kažu za B&F da je poslovni interes banke osnovni pokretač ovakvih promena, jer su vlasnici kapitala „procenili da će koncentracijom optimizovati svoje poslovanje, povećati tržišno učešće i time lakše realizovati zacrtane poslovne planove“. Tvrde da to neće negativno uticati na tržište, jer pripajanjem dobijamo snažniji bankarski sistem, „što najčešće znači i veći broj novih proizvoda, ali i kvalitetniju uslugu za klijente“.

Naglašavaju da su sve banke u Srbiji visoko likvidne i dobro kapitalizovane, što garantuje sigurnost poslovanja, ali da je nezahvalno procenjivati u kom će pravcu ići potencijalne konsolidacije u tom sektoru, jer to zavisi od stanja globalne ekonomije koje je već dugo nestabilno i nepredvidivo.

Na pitanje zašto u privredi veća konkurencija garantuje povoljniji položaj kupaca i potrošača, dok u finansijskom sektoru tvrde da je za klijente dobro upravo suprotno – ukrupnjavanje i dominantan položaj velikih banaka, u UBS kažu da je konkurencija u tom sistemu vrlo razvijena.

„Klijent može na puno adresa da zatraži željene usluge i dobiće različite ponude – od kojih bira najbolju. Banke su u trci za svakog klijenta i to je motiv zbog kojeg neprekidno unapređuju ponudu i kreiraju nove proizvode. Važno je razumeti da konsolidacija banaka nije isto što i dominantan položaj“, navode u UBS i dodaju da je zakonodavac u ovom sektoru uspostavio niz pravila i efikasne mehanizme zaštite klijenata.

Klijenti ili profit?

Za Dejana Šoškića, profesora Ekonomskog fakulteta i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije, odgovor na pitanje o efektima koncentracije nije tako jednostavan.

„Koncentracija može da omogući ekonomiju obima, veći broj pojedinačnih usluga koje pruža jedan entitet, može da dovede do snižavanja troškova po jedinici usluge. Ali, uvek je otvoreno pitanje da li će te smanjene troškove osetiti potrošač, ili će entitet samo da poveća svoj profit. Drugi aspekt koncentracije je na neki način uzurpacija tržišta, stvaranje oligopola ili monopola za lakše dogovaranje na tržištu na štetu potrošača, ili pak potpuna dominacija na tržištu. Mislim da nismo blizu toga prema broju banaka, ali je jako teško proceniti da li postoji neka vrsta koordinacije i zajedničkog nastupa formalno nezavisnih entiteta na tržištu. Ni Hefindal-Hiršmanov indeks kojim se meri koncentracija, ne može da utvrdi da li ima ili nema konkurencije, to zavisi od ponašanja učesnika na tržištu, da li međusobno sarađuju na štetu potrošača ili su u nekoj međusobnoj borbi“, ističe Šoškić za B&F i dodaje da svi učesnici u tržišnoj privredi imaju tendenciju da postanu monopolisti, dok potrošači žele da se oni međusobno nadmeću kroz veći kvalitet i niže cene.

Objašnjava da postoji prostor i za male banke, ali je ograničenje to što nisu dovršene reforme našeg finansijskog sistema.

„Razvoj domaćeg finansijskog sistema omogućio bi rad štedno depozitnih institucija, poput štedionica ili štedno-kreditnih zadruga. To su forme koje je Srbija imala a postoje i na Zapadu, liče na banke ali nemaju dozvolu da obavljaju sve bankarske poslove. To su po pravilu manje institucije u kojima ljudi mogu da štede, uzimaju kredite, više su lokalne i poznaju svoje klijente kao i mogućnosti njihovog posla, pa mogu prema njima da kreiraju bolje proizvode. Banke sa centralama u inostranstvu jedna od druge kopiraju usluge, pa se događa da nisu odgovarajuće korisnicima ovde. To smo videli kada su naša preduzeća uzimala kratkoročne ili relativno kratkoročne kredite za finansiranje dugoročnih investicija, pa su zapala u probleme, iako je možda njihov posao bio u osnovi dobar“, objašnjava Šoškić.

Čija je državna imovina?

Manje banke šansu bi mogle da potraže u specijalizaciji, kao poljoprivredne, razvojne, ili kao domaće okrenute merama ekonomske politike.

„Uslov za takve investicije je da društvo shvati da je državna svojina imovina poreskih obveznika, a ne političkih partija. U uslovima slabog institucionalnog miljea kakav ima Srbija, kada god se napravi državna institucija, to donosi uzurpaciju fondova. Državne banke su često u svojim upravama ili na mestu odlučivanja imale ljude koji nisu dovoljno kvalifikovani ili nisu imali dovoljno profesionalan odnos prema poslu, bili su skloni nedopustivim radnjama, zarad interesa nekih lobističkih grupa ili pojedinaca. A sistem može da se razvije tek ako se reše taj ključni problem i ogromno prisustvo korupcije“, zaključuje Šoškić.

Duško Bodroža, profesor Fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije, takođe smatra da se prostor za male banke nalazi u užoj specijalizaciji za neki sektor ili segment klijenata.

„Nažalost, razvoj informacionih tehnologija zahteva velika ulaganja, što male banke ne mogu da priušte, pa gube konkurentnost, zbog čega će biti ili ugašene ili pripojene nekim velikim bankama. Šansa da prežive može biti u specijalizaciji, ona nedostaje, a mislim da naše tržište ima velike mogućnosti za to, pogotovu u sektoru poljoprivrede koja je veliki neiskorišćeni potencijal za našu zemlju. To bi bilo značajno, jer će se trend ukrupnjavanja nastaviti, imajući u vidu da je i dalje kod nas prisutan jako veliki broj banaka u poređenju sa razvijenim zemljama u svetu i našem okruženju“, kaže Bodroža za B&F.

Suprotno tome, u UBS veruju da je upravo digitalizacija prostor za male banke zbog drastičnog rasta mobilnog i onlajn bankarstva, kada za klijenta više nije presudan broj ekspozitura i šaltera, jer sve više poslova obavljaju preko mobilnog uređaja. Pri tom, manje banke mogu da budu fleksibilnije u digitalizaciji svojih usluga, da budu inovativnije i da pre drugih ponude nove i kvalitetnije proizvode, tvrde u UBS.

Ističu da za razvoj specijalizovanih banaka nema dovoljno prostora, jer je srpsko tržište relativno plitko pa akcionari-osnivači ne vide da bi to bilo rentabilno u meri koja opravdava njihovu investiciju. „Međutim, iako su u Srbiji banke uglavnom univerzalnog tipa, uočljivo je da su neke više okrenute stanovništvu, neke velikim i srednjim preduzećima, dok su pojedine orjentisane na rad sa preduzetnicima, poljoprivrednim gazdinstvima, kao i sa malim i mikro preduzećima. Uočljiva je izvesna specijalizacija banaka i usmeravanje poslovanja ka određenim ciljnim grupama, kako bi pridobile klijente“, ocenjuju u UBS.

Seča u sektoru

Početkom 2000. u Srbiji je radilo čak 115 banaka, a već na kraju 2001. broj je smanjen na 86. Najveća „seča“ u kojoj su, između ostalog, otišle u stečaj i četiri tada najveće domaće banke, sprovedena je do kraja 2003. godine, kada je na tržištu ostalo 47 banaka. Proces je nastavljen nešto sporije, pa su na kraju 2004. radile 43 banke, 2005. je okončana sa njih 40, do kraja 2018. broj je spao na 28, a u poslednjih pet godina, do maja 2023. godine, „nestalo“ je još osam. Trenutno radi njih 20, a u procesu „mešanja karata“ sa tržišta u Srbiji su se povukle francuske i grčke banke. Sličan proces odvijao se i u okruženju, prevelik broj banaka sveden je na po 11 u Sloveniji i Crnoj Gori, 20 ih radi u Hrvatskoj, u Bugarskoj 17.

Mirjana Stevanović/Biznis & finansije, Finansije Top 2022/23