Leskovčanin Danilo Milošević (33) već tri godine živi u Nemačkoj i radi kao vaspitač sa decom u produženom boravku koji funkiconiše pri gradu Minhenu. Njegov poslodavac ga je nakon što ga je zaposlio, čekao 13 meseci da bi došao iz Srbije i počeo da radi, jer je toliko vremena bilo potrebno da dobije vizu. Kaže da je to bio najteži deo puta kojim je krenuo tri godine ranije, jer je pre apliciranja za rad u struci morao da nauči jezik do nivoa B2. Za to mu je bilo potrebno i vremena i novca, ali i mnogo strpljenja.
Na iste prepreke nailaze i drugi radnici koji odlaze u Nemačku, ali bi ova procedura uskoro, prema najavama vlasti u Berlinu, mogla biti pojednostavljena. Vlada priprema verziju zelene karte po uzoru na Kanadu, jer se procenjuje da postoji više od 1,7 miliona otvorenih radnih mesta, koja ne uspevaju da popune. Računaju i na radnu snagu sa Zapadnog Balkana, pa i iz Srbije. Takozvanu “kartu šansi” (Chancenkarte) već odavno priželjkuju poslodavci u Nemačkoj, jer demografi prognoziraju da će do 2035. biti sedam miliona manje ljudi na tržištu rada – ukoliko se doseljavanje osetno ne pojača.
Nemačke vlasti su saopštile da razmatraju primenu manje striktnih pravila, kako bi se popunio deficit radnih mesta, a najviše radnika potrebno je u zdravstvu, kao i u vazdušnom saobraćaju i ugostiteljstvu. Prema najavama nadležnih, liberalizacija zapošljavanja ogledala bi se u tome da kandidati moraju da ispoštuju tri od četiri kriterijuma: diploma ili stručna obuka koju priznaje Nemačka, tri godine profesionalnog iskustva, poznavanje jezika ili prethodni boravak u Nemačkoj i da nisu stariji od 35 godina.
Državljani određenih zemalja sa viznim sporazumima već mogu da uđu u Nemačku na 90 dana bez vize, ali im je dozvoljeno samo da se zaposle na kraći rok. “Karta za šansu” će pomoći ljudima traže posao ili pripravnički staž dok su u samoj zemlji, a ne da se za poslove prijavljuju iz inostranstva. Kandidati, stoga, moraju biti u stanju da dokažu da, u međuvremenu, odnosno do dobijanja posla, mogu samostalno da plaćaju svoje životne troškove. Tačni detalji ove nove ponude tek treba da budu formalizovani.
Danilo Milošević kaže da je u Srbiji godinama pokušavao da se zaposli, ali je sa završenim Fakultetom pedagoških nauka uspevao samo da nađe angažman u dečijim igraonicama i to privremeno. Čuo je da u Nemačakoj ima posla i da traže i prosvetne radnike, ali se jezik isprečio kao prepreka. Kaže da je skoro tri godine tri puta nedeljno išao na privatne časove da bi postigao nivo koji je neophodan za rad u prosveti.
“Kada sam ispunio sve uslove, nostrifikovao diplomu i naučio jezik, konkurisao sam za to radno mesto i zvali su me već sutradan na razgovor. Ja sam avionom otišao u Minhen i dobio sam posao, ali sam počeo da radim tek posle nešto više od godinu dana, kada sam dobio vizu. Oni nisu mogli da veruju da će biti potrebno toliko vremena, ali sam dobio ugovor da me taj posao čeka”, priča Milošević.
On kaže da sada ljudi iz Srbije sa visokom stručnom spremom brže dobijaju radne dozvole, ali da se dešava da oni sa srednjoškolskim obrazovanjem čekaju i do godinu dana. Dodaje najčešće rade na građevini, razvoze robu ili u proizvodnji u fabrikama, ali napominje da ima i arhitekata i inženjera. Najviše ih je, ipak, angažovano u zdravstvenim ustanovama, gde rade naši lekari i medicinski tehničari.
Poslodavci osam meseci traže negovatelja
Magazin Špigel je nedavno pisao da nikada pre u Nemačkoj nije bilo toliko upražnjenih radnih mesta kao danas i ukazao da manjak personala “guši” aerodrome, restorane i bazene, a da je to tek sitnica u odnosu na ono što preti zemlji, jer statistika pokazuje da je 1,74 miliona radnih mesta slobodno, mada ih je zapravo verovatno mnogo više.
Kako piše DW, radno mesto u nezi starih osoba ostaje upražnjeno u proseku 239 dana, što znači da poslodavci po skoro osam meseci ne mogu da nađu negovatelja. Jedva da je bolje sa limarima, majstorima za grejanje i klima-uređaje gde se na novog zaposlenog čeka po 224 dana. U visokogradnji se radnik traži 221 dan u proseku, a kod medicinskih sestara, babica i sanitetlija prosek je 188 dana.
Kako piše DW, sve to može odvesti horor-scenariju po nemačku ekonomiju u kojem bi do 2060. na jednog penzionera dolazilo tek 1,7 radnika, dok ni danas taj odnos nije sjajan i iznosi 2,7. Da bi se to izbeglo, stručnjaci računaju da Nemačkoj svake godine treba 400.000 doseljenika. Insistiranje na znanju nemačkog, međutim, usporava proces zapošljavanja i priliva nove radne snage. Nemački list navodi da jedan od predloga Liberala, najbolje ilustruje kolika promena je potrebna, jer oni traže da se u nemačke institucije koje rade sa građanima uvede engleski kao drugi jezik.
Bojan Tanasković, direktor agencije za zapošljavanje “Novotek radna snaga” kaže za Euronews Srbija da ljudi iz Srbije kao i iz ostalih zemalja odlaze i da žele da rade, ali da mnogi nemaju sposobnost da odgovore na te visoke zahteve i kvalitet koji se očekuje.
“Njima treba dva miliona određenog profila ljudi, a dolaze dva miliona koji se ne poklapa sa njihovim potrebama. Veliki broj njih, i iz Srbije i iz drugih zemalja se vraća svake godine, ali se o tome manje priča. Nemaci daju dobre plate, ali traže i visok kvalitet usluge. Mora da bude standardizovano i urađeno onako kako se očekuje. Skup je sat rada i kvadrat odrađenog posla, ali ako je urađeno tako da nema popravki i da bude primljeno iz prve”, objašnjava Bojan Tanasković.
Posla, kaže, ima, ali za one koji mogu da pruže perfektnu uslugu. Tanasković napominje da se mnogi koji ne ispunjavaju te visoke kriterijume vraćaju u zemlje porekla i da je zato Nemačkoj konstantno potreban tako veliki broj radnika.
“Najveći problemi su nedovoljno poznavanje jezika i nedovoljna stručnost. To je razlog što svake godine ode milion ljudi, a u svoje zemlje se vrati 800.000 i zato se potražnja za radnom snagom ne smanjuje”, navodi Tanasković.
On kaže da najviše posla ima za medicinsku strku, a među njima su najtraženiji medicinske i pedijatrijske sestre, babice, a naročito negovateljice, jer ima velike potrebe za brigom zbog starog stanovništva. Dodaje i da su traženi naši zavarivači, kojih ni mi nemamo puno, ali ističe da je u Nemačkoj potražnja tolika da bi mogli sve da ih angažuju. Posla ima i za izolatere, radnike građevinskih profila, a traže inženjere i naravno IT stručnjake.
Tanasković kaže da se o liberalnom statusu priča svake jeseni već deset godina, ali da zvanično i konkretno još nema nekih olakšica.
“Od uslova koje moraju da ispune oni koji odlaze u Nemačku najvažnije je znanje jezika i to minimum B1 nivo i nostrifikovana diploma. Poznate su već te ustanove koje traže specijalizovan kadar naročito za medicinske radnike i oni koji ispunjavaju uslove poprilično brzo mogu da pronađu posao”, kaže Tanasković.
Za deset godina utrostručen broj radnika
Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku Nemačke Destatis, broj radnika koji su emigrirali u Nemačku u poslednjih deset godina se utrostručio. Krajem 2021. godine, nemački Centralni registar stranaca evidentirao je 295.000 ljudi sa privremenim boravišnim dozvolama u svrhu zapošljavanja. Od ukupnog broja osoba sa privremenim boravišnim dozvolama, podaci pokazuju da najveće grupe radnika van EU dolaze iz Indije, Bosne i Hercegovine i Kosova, prenosi sajt “Šengen viza info”.
Nemačka je na kraju 2021. godine imala 33.900 radnika iz Indije, 26.300 radnika iz Bosne i Hercegovine, kao i 19.600 radnika sa teritorije Kosova i Metohije i još 17.400 iz centralne Srbije, dok ih iz Kine bilo 16.700, a iz Sjedinjenih Američkih Država 16.500.
Destatis je otkrio da je broj radnika van EU u Nemačkoj na kraju 2021. bio 226 odsto veći nego 2011. godine. Tada je bilo samo 90.500 radnika van EU koji su imali boravišnu dozvolu, a njihov broj se više nego utrostručio u roku od deset godina.
Izvor: Euronews
