Jedan od najpopularnijih kancelarijskih materijala u prošlom veku, tečni korektor za uklanjanje štamparskih grešaka, nije izumeo ni inženjer ni hemičar, već sekretarica po imenu Bet Grejam. Kada je shvatila da najnoviji model električnih pisaćih mašina – koji je proizvođač, kompanija IBM predstavljala kao tehnološku revoluciju – pravi daleko veći broj grešaka prilikom kucanja, rešila je da nađe rešenje za inženjersku grešku. Njen izum, koji je u početku i sama nazvala „Greška“, vredeo je milione dolara kada je pred smrt prodala svoju fabriku kompaniji „Gillete“.
Bet Grejam je provela detinjstvo i mladost u okolnostima koje nisu najavljivale ništa posebno u njenom budućem životu. Rođena je 1924. godine u mestašcu blizu Dalasa u Teksasu, u skromnoj radničkoj porodici. Njena majka je imala zanatsku radnju za pletenje, a otac je radio u jednoj firmi koja je prodavala auto-delove. Bet je već sa 17 godina napustila školu i udala se za profesionalnog vojnika Vorena Nismita, sa kojim je dobila sina. Kada se njen suprug vratio kući nakon završetka Drugog svetskog rata, ubrzo su se razveli i Bet je morala da se snađe kako će sastaviti kraj s krajem i sama podizati dete.
Iako je od malena pokazivala dar za slikanje, kao samohrana majka sa malo formalnog obrazovanja nije imala puno izbora, pa je na brzinu završila kurs za stenografiju i daktilografiju. Uspela ja da dobije posao daktilografkinje u „Texas Bank and Trust“, radeći za platu od 300 dolara mesečno, a dodatno je zarađivala crtajući. Ipak, njena ukupna primanja nisu bila dovoljna da je poštede straha od nemaštine.
Kao daktilografkinja se nije naročito iskazala, ali su u banci primetili da je inteligentna, snalažljiva, izrazito efikasna u rešavanju problema i dobra u organizaciji. Stoga su joj ponudili mesto glavne sekretarice, ili kako se to danas pompezno naziva „asistenta generalnog direktora“. To je bio „plafon“ koji je mogla da dostigne žena u tadašnje vreme u izrazito konzervativnom Teksasu, sve i da je imala više formalnog obrazovanja nego samohrana majka potekla iz provincije.
Tehnološka revolucija s omaškom
U to vreme, kompanija IBM je plasirala na tržište novi model električnih pisaćih mašina koje su bile brže od prethodnih i koristile su trake od karbonskog filma. Kao i danas, i tada su se javno isticale samo prednosti nove tehnologije, ali ne i njene mane. Njihovo otkrivanje je prepuštano korisnicima, pa je tako i Bet ubrzo shvatila da nove pisaće mašine imaju osetljiviju tastaturu, te da se zbog toga prilikom kucanja pravi mnogo više štamparskih grešaka. Karbonske trake su uzrokovale još jedan problem – u pokušajima da se greške izbrišu, ostajale su ogromne mrlje na celom papiru.
Bet Grejam je zato počela da razmišlja kako da ispravi nedostatke o kojima inženjeri IBM-a očigledno nisu razmišljali dok su pravili tehnološku revoluciju u kucanju, kojim se inače nisu bavili jer su to za njihove potrebe radile sekretarice.
Premda nikada nije postala umetnik, do rešenja je došla zahvaljujući interesovanju za slikarstvo. Krenula je od činjenice da slikari kada pogreše, nikada ne brišu loše naslikani detalj, već slikaju preko njega. Otišla je u biblioteku i potražila recept za spravljanje tempera boja. Potom je tu smesu razblažila vodom, izmešala je u kuhinjskom blenderu i sipala u praznu bočicu u kojoj je prethodno bio lak za nokte.
Svoj izum je primenjivala na poslu krišom, kako bi prikrila greške u otkucanim dokumentima. Ali ono što je bila tajna za generalnog direktora, nije promaklo ostalim sekretaricama, pa je Bet vrlo brzo za svoj pronalazak dobila tržište u samoj banci. Kada je počela da prodaje mesečno i po sto bočica ove tečnosti koleginicama i u drugim kompanijama, rešila je da ozbiljnije krene u posao. Pretvorila je svoju garažu u malu fabriku za pakovanje, plaćajući sinu i njegovim prijateljima jedan dolar na sat da pune staklene bočice i na njih lepe etikete, sa ručno ispisanim nazivom proizvoda. A naziv je, svakako, bio neuobičajen. Svoju inovaciju je nazvala „Greška“.
Šansa zamaskirana otkazom
Bet je znala da ukoliko želi da proširi tržište, mora da poboljša kvalitet svoga korektora, pa je uz pomoć nastavnika hemije koji je predavao njenom sinu i poznanika koji je radio u lakirnici stalno unapređivala formulu. U svojoj kući je 1956. registrovala preduzeće, a dve godine kasnije je preimenovala svoj izum u „Liquid Paper“ i zaštitila ga patentom. Vikendom je bila i trgovački putnik, obilazeći Teksas kako bi pronašla nove kupce.
Uprkos uloženom trudu, prihodi su bili mali, jer zbog rada u banci nije imala dovoljno vremena za razvoj sopstvenog posla. Premorena, otkucala je na jednom zvaničnom dokumentu umesto imena banke naziv sopstvenog preduzeća, i tako ju je greška u kucanju koštala otkaza. Ostala je bez redovnih primanja, ali se otkaz ubrzo pokazao kao zamaskirana šansa.
Pošto je otpuštena iz banke, Bet je svu energiju usmerila na razvoj svoje firme. Stupila je u kontakt sa velikim brojem industrijskih profesionalaca, kako bi uspostavila proizvodnju tečnog korektora za masovno tržište. Zakupila je poslovni prostor, zaposlila radnike u proizvodnji, logistici i marketingu i počela je mnogo da ulaže u reklamu. Proizvodnja je do 1964. porasla deset puta, na 5.000 bočica nedeljno, a kompanija je 1967. ostvarila prvih milion dolara od prodaje.
Bivša sekretarica je 1975. godine otvorila svoju fabriku na 35.000 kvadratnih metara u Dalasu, a pogoni su imali opremu koja je mogla da proizvede 500 bočica u minuti. Sledeće godine, „Liquid Paper Corporation“ je isporučila 25 miliona bočica na tržište, a njena neto dobit je iznosila 1,5 miliona dolara.
U krevetu sa neprijateljem
Iako je u međuvremenu nekoliko konkurenata pokušalo da je izgura iz posla, Bet je uspela da zadrži ogroman deo tržišta. Najveći udarac je doživela od drugog supruga, Roberta Grejama, za koga se udala 1962. godine. Kada su se upoznali, on je bio prodavac smrznute hrane, ali je posle venčanja napustio sopstveni posao i priključio se supruzi u njenoj kompaniji, koja mu je zauzvrat dala udeo u vlasništvu.
Posle razvoda 1976. godine pokušao je da preotme kontrolu nad preduzećem, tako što je bez znanja bivše supruge promenio formulu za spravljanje korektora i lobirao da je, zbog narušenog zdravlja, smene sa mesta direktora i izguraju iz uprave. Bet je uspela da nadigra protivnika sa kojim je do nedavno delila postelju i da zadrži većinski udeo u kompaniji.
Ali mukotrpan put od samohrane majke sa malo škole do pronalazača a potom i vlasnice uspešne firme imao je svoju cenu. Bet je zaista imala sve većih problema sa zdravljem i zato je odlučila 1979. godine da proda svoju fabriku kompaniji „Gillete“ za 47,5 miliona dolara, što bi danas iznosilo oko 173 miliona dolara, uz ugovor koji joj je obezbeđivao udeo u dobiti u naredne dve decenije. Žena koja je bila inovator, imala odličan osećaj za posao ali očigledno jako loš za muškarce koje je birala za muževe, umrla je samo šest meseci kasnije, u 56. godini života od posledica moždanog udara.
Deo od ostvarene zarade je narednih godina dobijao njen sin, Majkl Nismit, koji je postao popularan šezdesetih godina kao član rok grupe „The Monkees“, a od nasleđenog novca je pokrenuo muzičku kompaniju „PopClips“, prethodnicu MTV-a. On je nastavio da javno zagovara postignuća svoje majke i pojavljivao se i tokom devedesetih godina u reklamama za njene proizvode.
Bet Grejam je bila poznata i po tome što je svojim zaposlenima obezbeđivala mnoge pogodnosti u vreme kada društveno odgovorno poslovanje ni iz daleka nije bilo tako popularno sredstvo za jeftino samoreklamerstvo kao danas. Osnovala je dve fondacije, jednu za podršku ženama umetnicama, a drugu za pomoć ženama u nevolji. Testamentom je poklonila i 25 miliona dolara organizaciji Savet za ideje, koja se bavi iznalaženjem rešenja za probleme čovečanstva.
Zorica Žarković, BIf.rs
Foto: Univerzitet Severnog Teksasa
