U svim razvijenim zemljama, ili kako ih mediji u Italiji nazivaju “ekonomski naprednim zemljama”, zaposleni masovno napuštaju posao.
Juče je, 1. novembra 2021- u Italiji završena zabrana otpuštanja radnika, prva zabeležena u ovoj zemlji nakon one iz 1945. posle poraza fašizma.
Ali, Italijani kao da više nisu zabrinuti šta će biti sa njihovim radnim mestima, prenosi RTS.
U februaru 2020. godine došlo je do zabrane otpuštanja radnika u Italiji teško pogođenoj pandemijom kovidom19. Prvi deo zabrane je prestao da važi u junu ove godine i odnosio se na četiri miliona radnika a danas se tiče više od 10 miliona zaposlenih. Mediji podvlače činjenicu da se o tome jako malo priča kao što se ne govori dovoljno o fenomenu dobrovoljnog napuštanja posla: naime pola miliona ljudi daje otkaz na svaka tri meseca.
Zaposlenost i ekonomija u Italiji beleže tri neobična fenomena: kompanijama je izuzetno teško da pronađu radnike, mnogo je manje žena koje su se vratile na posao u odnosu na muškarce i nikada, kao do sada, toliko ljudi nije odlučilo da napusti posao. To su dakle tri enigme vezane za zaposlenost u Italiji.
U avgustu ove godine već je 57 odsto muškaraca nadoknadilo izgubljeno vreme od januara 2020. do januara 2021. tj. u najgorem momentu recesije izazvane kovidom dok je taj procenat kada se radi o ženama znatno niži – 36 odsto do avgusta ove godine.
U prvoj godini pandemije u Italiji je izgubilo posao (blokada otkaza je vezana za osobe koje imaju ugovor na neodređeno vreme) 530.000 muškaraca i 356 000 žena. Podaci italijanske banke pokazuju da je ženama teško da usklade posao i porodične obaveze te se ne vraćaju na posao i ne moraju više da plaćaju baby siterke i pomoć u kući za šta je u većini slučajeva odlazila čitava njihova plata.
Za sada je još uvek rano reći šta je tačno razlog ovog fenomena, da li je to posledica višemesečnog “zamrznutog” tržišta rada i javnih politika usvojenih za vreme krize ili planiranog napuštanja određenog radnog mesta koje je samo bilo odloženo za vreme pandemije ili su zaposleni došli do neke vrste “prosvetljenja” i odlučili da napokon potraže posao koji više odgovara njihovom obrazovanju i potrebama.
Moguće je i da je kriza izazvana pandemijom ubrzala fenomen migriranja radne snage iz sektora koji je u krizi poput ugostiteljstva i turizma u one koji su u porastu poput onih koji se odnose na zdravlje i nove tehnologije.
U oba slučaja, bilo da se radi o privremenoj ili trajnoj pojavi, biće potrebno istražiti posledice otkaza radnika jer se još uvek ne zna da li oni koji napuštaju posao potpuno izlaze sa tržišta rada ili samo menjaju poziciju.
Odgovori na sva ova pitanja biće važni ne bi li se razumelo koje su to javne politike koje prate i upravljaju novim trendovima na tržištu rada, da povećaju nivo produktivnosti zemlje i garantuju veće blagostanje radnicima.
U Sjedinjenim Državama su već skovali novi termin za ovaj fenomen: zovu ga “”Great Resignation” tj. “Velika ostavka”.
Oni se odnose na talas otkaza koji se dešava u zemlji a kako prenose mediji radi se o ljudima koji imaju dobre poslove koji su odlično plaćeni ali su oni sagoreli tj. kod svih je primećen “burn out” sindrom i nisu nalazili izlaz iz takve situacije.
Kovid 19 je bio neka vrsta okidača. Sa druge strane, gledano sa ekonomske tačke gledišta broj otkaza može biti i pokazatelj zdravog tržišta rada.
U drugim slučajevima, međutim, razmišljajući iz više ekonomske perspektive, treba imati na umu da se broj “odustajanja” može posmatrati kao pokazatelj zdravog tržišta rada i poboljšanja ukoliko preraspodela koja sledi nakon ostavki dovede do povećanja produktivnosti.
