Posle kraće letnje pauze, SAM Akademija nastavlja sa predavanjima. Prvo predavanje u drugom semestru, u okviru modula “Organizational Culture & Design”, održaće Vladislav Lalić, CEO, Goodfaith Strategic Advisory. Kao uvod, Vladislav je podelio svoje iskustvo sa prvog susreta sa vlasnikom Ikee, Ingvarom Kampradom a tekst je objavljen u sklopu predavanja za SAM Akademiju. Bankar.rs ga prenosi u celosti.
Organizaciona kultura – snaga dobrog primera
Tema organizacione odnosno korporativne kulture, je tema koja me je oduvek izuzetno zanimala. I moram priznati jako intrigirala. Iz više razloga.
Pre svega smatram da je pitanje kulture jedne organizacije, njenog sistema vrednosti, sprege između jednog i drugog, nešto što umnogome može da odredi uspešnost jedne kompanije i njenih zaposlenih.
Moram priznati da nisam uvek tako razmišljao i da su moji stavovi po tom pitanju evoluirali kroz sve ove godine sticanja poslovnog iskustva, ne samo u Srbiji već i su svim drugim zemljama gde sam imao priliku da radim.
Kada sam dobio priliku da učesnicima SAM Akademije približim temu organizacione – korporativne kulture i da u okviru toga napišem jedan tekst na tu temu, nisam se mnogo dvoumio na koji način to treba da uradim.
Jedno staro menadžersko pravilo kaže: “Ništa ne uspeva kao dobar primer“. Ja bih još dodao, da su pravi i istinski lideri, oni koji daju najbolji primer, i da kroz taj primer svakodnevno mogu najviše da utiču na svoje kolege, saradnike, kao i celokupnu organizaciju.
Sećam se, sada već davne 1991. godine kada sam kao 22 godišnjak započeo svoju karijeru u kompaniji IKEA, u kojoj ću, iako tada toga nisam bio svestan, provesti skoro 30 izuzetnih godina.
Već tokom samih intervjua koje sam imao, susreo sam se sa IKEA-inom kompanijskom kulturom i vrednostima. Od načina vođenja samih intervjua, procesa kao takvog, cele komunikacije, sve je bilo u duhu tih famoznih IKEA-inih vrednosti i kompanijske kulture. Kada sam dobio posao, moje nove kolege su uložile mnogo truda i vremena da mi do detalja to sve objasne. Posle prvih par dana rada, dobio sam i knjižicu koja je imala naslov: „Testament prodavca nameštaja“, svojevrsni poslovni testament osnivača i vlasnika IKEA-e, Ingvara Kamprada, u kome on do detalja objašnjava korporativnu kulturu kompanije, sistem vrednosti, njihov značaj na sadašnjost kao i na budući poslovni uspeh tada već nadasve uspešne i velike kompanije. Tu su između ostalog navedene kompanijske vrednosti koje je IKEA objedinila poput jednostavnosti, vođenja računa o troškovima, zajedništva, dobrih primera u svakodnevnom radu, briga o ljudima, preuzimanje odgovornosti i druge. Ukupno 8 vrednosti, objedinjenih u sistem na kome počiva korporativna kultura ove kompanije.
Iako mi je tada to sve delovalo izuzetno privlačno, pre svega zbog načina na koji sam odrastao, načina na koji sam vaspitan i načina na koji sam se razvijao i rastao, moram priznati da sam imao jednu dozu skepse i sumnje. Da li je sve to što sam imao prilike da vidim i čujem, sve ono sa čime sam se susretao u svakodnevnom radu, stvarno tako kako izgleda? Da li je u pitanju samo još jedna u nizu slatkorečivih korporativnih priča, koje su tu, kako bi se zaposleni držali na okupu i pod kontrolom? Moje sumnje su trajale malo više od dve godine.
Karijera koja mi je bila u usponu i premeštaj na izuzetno potentno i dinamično tržište Rumunije, dovelo me je u situaciju da provedem nedelju dana sa čuvenim osnivačem IKEA-e Ingvarom Kampradom. Cilj posete je bio obilazak proizvodnih kapaciteta, koje je IKEA tada vrlo ambiciozno razvijala u ovoj zemlji.
Ta poseta i tih nedelju dana, imalo je po mene neverovatne efekte upravo na temu ovog teksta, a to su kompanijska kultura i vrednosti. I jos nešto što sam spomenuo ranije, a to je da su pravi lideri ti koji daju najbolji primer.
Verovatno ste se već zapitali, šta je to tako famozno, što je moglo da se desi tokom jedne poslovne posete, zemlji koja je u tranziciji i razvoju?
Pa ja bih rekao skoro sve.
Od načina na koji je ovaj istinski skroman i jednostavan čovek stigao u Rumuniju. Sam, bez obezbeđenja, ekonomskom klasom gde smo ga nas trojica sačekali na aerodromu. Bez ikakve razlike u odnosu na ostale putnike, samo je zamolio da sedne na prednje sedište automobila, kako bi mogao bolje da vidi krajolik i mesta kroz koja smo prolazili.
Do toga, da je spavao u istoj sobi kao i ostali, u hotelu koji je te 1993. u centru Transilvanije, bio sve samo ne oličenje nekog posebnog komfora, o luksuzu da i ne govorimo. Hotel u kome je te hladne jeseni, bilo više hladno nego toplo i gde niste bili sigurni u to da ćete svako jutro imati tople vode. Njemu to nimalo nije smetalo.
Pa do toga, da je ručavao u fabičkim kantinama zajedno sa radnicima fabrika koje smo posećivali, da je nakon završetka svake posete i razgovora sa menadžmentom, želeo da se rukuje sa svakim radnikom ponaosob, kako bi im se zahvalio na tome što sarađuju sa kompanijom koja je njegovo životno delo.
Pa sve do toga, da je svako veče provodio sa nama, kako bi sumirao prethodni dan, kako bi doneli zaključke i dalje planove. Fascinatno mi je bilo sa koliko pažnje i poštovanja je slušao nas, njegove zaposlene, uvažavajući naša mišljenja i predloge bez obzira na godine starosti i profesionalno iskustvo.
A otišao je isto onako kako je i došao. Tiho, skromno i nenametljivo, potpuno neprimetno u odnosu na ostale. Ekonomskom klasom.
Nedelju dana nakon posete, na našu kancelariju u Bukureštu je stiglo Ingvarovo pismo. Pisano njegovom rukom, u karakterističnom rukopisu, na tri strane. Uz zahvalnost na dobroj poseti i celokupnom radu, tu su bili svi zaključci i predlozi koje smo zajedničko donosili tih hladnih večeri u Transilvaniji. Uz poslednju, karakterističnu rečenicu koja je na neki način oličenje i osnovni postulat IKEA-ine kompanijske kulture:
„Većina stvari nam tek predstoji da uradimo, slavna budućnost je pred nama“.
Tokom te nedelje sve sumnje i pitanja koje sam imao na temu kulture i vrednosti, su bile kao gumicom obrisane. Snaga takvog upečatljivog primera verujem da nikoga ne bi ostavila ravnodušnim. I to je ono o čemu sam pisao na početku ovog teksta.
Danas trideset godina kasnije, kada sam zajedno sa trojicom partnera osnovao svoju konsultantsku kuću, prva stvar koju smo nas četvorica uradili je bila da definišemo naše kompanijske vrednosti. Vrednosti koje nosimo i živimo kao ljudi, koje želimo da objedinimo u naš profesionalni rad i po čemu želimo da budemo prepoznati.
Duboko verujem u spregu zdravih vrednosti i zdravog društva. Verujem da bi jasne, jake i zdrave društvene vrednosti imale blagorodan uticaj na naše celokupno društvo i zemlju u celini. Takođe, smatram da bi priličan broj naših uspešnih privrednika trebalo više vremena da posveti ovim temama u okviru svojih kompanija. Smatram da bi i jedni i drugi imali mnogo toga da nauče, a da bi efekat bio višestruk. I bez ikakve potrebe da se kopiraju švedske, američke ili nemačke vrednosti i kultura, već da se sve izvorno gradi, na kulturi i vrednostima naše zemlje i našeg podneblja.
Ali to je možda tema za neku drugu priliku i neki drugi tekst.
