Nurijel Rubini bogatstvo je stekao svojom najavom pucanja balona nekretnina 2007. godine.
Sada najavljuje krizu, dublju od svih prethodnih.
Rođen je u Istanbulu, u porodici iranskih Jevreja, a detinjstvo je proveo u Turskoj, Iranu, Izraelu i Italiji. Diplomirao je na milanskom Bokoniju (Bocconi), doktorirao kod Džefrija Saksa na Harvardu. Onda je zaronio u mešavinu ekonomije u politike, ređajući poslove u Međunarodnom monetarnom fondu, Federalnim rezervama, američkom Ministarstvu finansija (Treasury).
Bio je “viši ekonomista” u Veću ekonomskih savetnika Bila Klintona (ušao je u Veće nakon odlaska prvog šefa Džozefa Stiglica), a posle je prešao u Ministarstvo finansija Sjedinjenih Država kao viši savetnik Timotija Gajtnera, koji je bio ministar finansija pod Barakom Obamom.
Paralelno, izgrađivao je akademsku karijeru na Univerzitetu Njujork, a sa te, univerzitetske pozicije je prorekao 2006. Americi i svetu veliku krizu i za godinu dana mogao je lakonski izjaviti “pa rekao sam vam”.
Jedan je od onih kojima je velika recesija donela značajno bogatstvo. Ukratko, Nurijel Rubini pokazao se kao čovek koji zna da prepozna problem još kada ga drugi ne vide. Zato se njegove analize, često repetitivne, čitaju i reanaliziraju, a uprkos tome što nije nesklon senzacionalizmu, najvećem neprijatelju nauke, njegove najave kraha (nisu ga bez razloga prozvali dr. Doom), zajednicu drže na povećanom oprezu.
“Njegova predviđanja mogu vam se činiti čudnim, ali vrlo često su se podudarala sa stvarnošću, a neretko je i premašila”, rekao je za njega Pol Krugman, nobelovac koji je paralelnu karijeru izgradio kao redovni kolumnista Njujork tajmsa.
I sam Krugman, uostalom, prošao je kroz radikalnu transformaciju, od, doduše, mladog i nebitnog člana Reganove konzervativne administracije do današnjeg levo-liberalnog profesora aktiviste, koji svojim istupima diže pritisak jednako klasičnim, kao i neoliberalima.
Sve to važno je znati pre nego što se pročita Rubinijeva sveža kolumna za Prodžekt sindikejt (Project Syndicate), gde secira ekonomsku politiku američkog predsednika Džoa Bajdena i ukazuje na kontinuitet američke politike koji čak ni populistički haos Donalda Trampa nije radikalno promenio, prenosi Jutarnji list.
“Sve ekonomske, Klintonove, Bušove i Obamine ekonomske doktrine bile su u osnovi neoliberalne, odražavajući implicitno verovanje u ekonomiju koja se smanjila. No, stvari su se počele kretati u neopopulističkom, nacionalističkom smeru sa Trampom, a te su se promene iskristalisale pod Bajdenom. Iako je Tramp bio snažniji sa svojim protekcionizmom, Bajden ipak vodi sličnu, nacionalistički usmerenu trgovinsku politiku”, piše Rubini u široko distribuiranoj kolumni.
Po njemu, iako je Bajden “u roku od samo pola godine dovršio nužnu promenu režima ekonomske politike koja je počela haotično pod njegovim prethodnikom, pa i uprkos tome što je nedvosmisleno da Bidenova administracija puno bolje rešava ta pitanja, to ne znači da će nova raspodela uloga biti bez rizika”.
Tramp je, piše Rubini, nastupio kao populista, saosećajući s ostavljenim “belim i plavim okovratnicima” kao predstavnicima tradicionalne, radu orijentisane Amerike, ali je vladao poput plutokrata, smanjujući poreze na dobit i dodatno slabeći snagu rada u odnosu na kapital. Uprkos tome, njegov je program sadržao neke zaista populističke elemente, naročito u porećenju sa radikalnim “pro big biznis” pristupom koji su republikanci sledili decenijama.
Rubini tu dolazi do zaključaka: dok su se administracije Klintona, Džordža W. Buša i Obame razlikovale na svoj način, njihov je osnovni stav o ključnim pitanjima ekonomske politike bio identičan. Svi su zagovarali sporazume o liberalizaciji trgovine i favorizirali snažan dolar, smatrajući to načinom na koji se smanjuju uvozne cene i podržava kupovna moć radničke klase suočena s rastom prihoda i nejednakosti u bogatstvu.
Svaka od ovih prethodnih uprava takođe je poštovala nezavisnost američkih Federalnih rezervi i podržala njihovu predanost stabilnosti cena. Svaki je vodio umerenu fiskalnu politiku, pribegavajući podsticajima (smanjenje poreza i povećanje potrošnje) uglavnom kao odgovor na ekonomske padove. Konačno, i Klintonova, i Bušova i Obamina administracija bile su relativno ugodne sa Big tekom (Big Tech), Big biznisom i Vol stritom.
Svaki je predsedavao deregulacijom sektora roba i usluga, stvarajući uslove za današnju koncentraciju moći oligarha u korporativnom, tehnološkom i finansijskom sektoru. Zajedno sa liberalizacijom trgovine i tehnološkim napretkom, ove politike povećale su dobit korporacija i smanjile udeo radne snage u ukupnom prihodu, čime su povećale nejednakosti. Američki potrošači imali su koristi od činjenice da bi preduzeća bogata profitom mogla preneti deo dobiti ostvarene deregulacijom (kroz niže cene i nisku inflaciju), ali to je bilo sve.
Labave fiskalne i monetarne politike, koje su se zadržale nakon velike recesije, sada zbog pandemije mogle bi zasad pomoći da se poveća udeo rada u prihodu. No, vremenom bi elementi iste politike mogli podstaknuti veću inflaciju ili čak stagflaciju (inflaciju bez rasta ekonomije). “Dovedu li politike smanjenja nejednakosti do neodrživog povećanja privatnih i javnih dugova, mogla bi se postaviti pozornica za onu vrstu stagflacijske dužničke krize na koju sam upozoravao ranije letos”, gotovo veselo ukazuje Rubini na svoju preciznost u proricanju nevolja.
Rubini je, doduše, ovaj put bio nežan. Nedavno, u junu, najavio je novu katastrofu u svom prepoznatljivom stilu: “Godine ultralabave fiskalne i monetarne politike dovele su globalnu ekonomiju na put za usporeni krah u sledećim godinama. Kad dođe do kraha, stagflacija iz 1970-ih biće kombinovana sa spiralnom dužničkom krizom u razdoblju nakon 2008, ostavljajući velike centralne banke u nemogućem položaju.”
Tokom finansijske krize 2007-2008, visoki obimi duga (privatni i javni) uzrokovali su ozbiljnu dužničku krizu, ali je recesija koja je usledila dovela do niske inflacije, ponegde i do deflacije. Rubini nas upozorava da će iste labave politike koje su uoči krize 2007-2008. hranile nekretninski dužnički balon nastaviti da podstiču inflaciju potrošačkih cena, stvarajući uslove za stagflaciju kad god stignu sledeći negativni šokovi ponude.
“Takvi šokovi mogu proizaći iz obnovljenog protekcionizma, demografskog starenja u naprednim i ekonomijama u razvoju ili ih mogu podstaknuti imigracijska ograničenja u naprednim ekonomijama, povratak proizvodnje u skupe svetske regije, pa i balkanizacija globalnih lanaca snabdevanja”.
I tu stižemo do nove najave propasti: “Obimi globalnog duga gotovo su trostruko veći nego ranih 1970-ih, svaka antiinflacijska politika dovela bi pre do depresije nego do ozbiljne recesije. U tim uslovima centralne banke će biti proklete ako je primene, a prokletstvo ih čeka i ako to ne učine. Mnoge će vlade biti poluinsolventne i zato neće moći da spašavaju banke, korporacije i domaćinstva. Spirala propasti državnih obveznica i banaka u evrozoni, kakvu smo videli nakon globalne finansijske krize, ponoviće se u celom svetu, usisavajući i domaćinstva, korporacije i banke u senci. Iako usporen, krah izgleda neizbežan.
Fed je u zamci dugova barem od decembra 2018, kada ga je krah tržišta deonica i kreditnog tržišta prisilio da poništi svoju politiku godinu dana pre pandemije. U istoj su situaciji s Fedom i Evropska centralna banka, Banka Japana i Banka Engleske. Stagflacija iz 1970-ih uskoro će se suočiti s dužničkom krizom u razdoblju nakon 2008. godine. Pitanje nije ako, nego kada”, zaključuje Rubini.
