Renmimbi odnosno juan prošle godine bio je peta najčešća valuta za globalna plaćanja međutim trendovi idu na ruku kineskoj valuti.
Juan ispunjava dva od tri uslova da bude vodeća međunarodna valuta. To su ekonomska veličina i sposobnost zadržavanja vrednosti. Treći uslov, otvoreno finansijsko tržište, međutim još uvek nije na vidiku
Neočekivano brz oporavak kineske privrede od krize izazvane pandemijom Koronavirusa obnovio je višegodišnju raspravu o tome da li se bliži i kraj globalne dominacije dolara. Naime, kriza uzrokovana pandemijom dodatno je oslabila tradicionalne oslonce američke monete: ulogu SAD-a kao pokretača globalnog rasta i utočišta za investitore tokom kriza. Juan (renmimbi) je trenutno na dugogodišnjem maksimumu, sa Kinom koja beleži rekordne prilive kapitala na svoja tržišta akcija i obveznica, suprotno od SAD. Ta divergencija, koja je uslovila najgore performanse dolara od 2017, pojačala je sumnje u hegemoniju dolara, piše RTS.
Tesno povezana sa globalnom ulogom dve valute je činjenica da su kinesko-američki odnosi verovatno najgori u poslednjih više nego četiri decenije. Međutim, iako Vašington sprovodi finansijske sankcije protiv Pekinga i praktično pokušava da razdvoji dve ekonomije u finansijama, a posebno u tehnologiji (decoupling), američke privatne korporacije su sve prisutnije na kineskom tržištu. Naime, one uz podršku Pekinga, razvijaju biznis koje se odnosi na upravljanje imovinom, kupovinom i prodajom hartijama od vrednosti, životnim osiguranjem, i fintech poslovima (Peking je intenzivirao finansijsku liberalizaciju i privukao strane, posebno američke kompanije, kako bi bolje izdržao „decoupling” sa SAD).
Čini se da će sve izvesnije pomeranje centra svetske ekonomije sa severnog Atlantika (gde je već pet vekova) na Pacifik odraziti na valutna tržišta tokom vremena (Barton, 2021). Međutim, pitanje je da li je taj proces ireverzibilan i da li će se on eventualno zaustaviti, ostavljajući tako juan kao važnu, ali ne i dominantnu svetsku monetu.
U martu 2020. sa jačanjem intenziteta pandemije investitori su tražili bilo koje „sigurno utočište” i tada je to bio dolar. Naime, tražnja za državnim obveznicama SAD je skočila, te je američka valuta apresirala prema monetama svojih glavnih trgovinskih partnera za osam odsto. Nakon početnog šoka na tržištu, kako se globalno poverenje postepeno oporavljalo i averzija prema riziku se smanjivala, tokom preostalih devet meseci 2020. dolar je izgubio 13 odsto svoje vrednosti, jer su se investitori prebacili na inostrana tržišta sa većim prinosom. Tom procesu svakako su doprinele glasine da su dani američke valute odbrojani, i usled prekomerno niskih kamatnih stopa uslovljenih i odlukama američke centralne banke da nemilice monetizuje državne dugove (čitaj: FED je kupovao obveznice svoje države za kojima nije bilo tražnje, što bi mi u Srbiji zvali „štampanje novca bez pokrića”). Istina, sličnu stvar radile su i druge velike ekonomije (EU, Britanija, Japan), odnosno njihove centralne banke.
Dok Bajdenov fiskalni stimulans od neverovatnih 1900 milijardi dolara mnogima daje nadu da bi SAD mogle postići snažniji ekonomski rast, drugi u tome vide dodatnu opasnost po svetsku ulogu dolara, budući da bi tako veliko upumpavanje likvidnosti koje će se preliti na svetska tržišta moglo pojačati mehur na inače precenjenim tržištima nekretnina i akcija. Dodatno, faktički neuspeh samita dve sile na Aljasci (u Enkoridžu) marta 2021, koji je više podsećao na vreme Hladnog rata nego na novi početak (Roach, 2021), umanjili su, inače ne velika, očekivanja da će Demokrata u Beloj kući ublažiti trgovinski spor sa Kinom.
I godina pred nama teško da će doneti preokret. Naime, sa očekivanim smanjivanjem intenziteta pandemije tokom ove, i posebno sledeće godine, verovatno neće doći bolji dani za dolar, već novi izazovi za američku monetu. Kratkoročno, globalni investitori brine „treći talas” pandemije kovid-19, ali dugoročno gledano oni svakako ostaju skeptični prema većem ulaganju u američke aktive (obveznice i akcije). Dodatno, repatrirani američki kapital tokom 2020. će se verovatno vraćati na strana tržišta, čineći depresijaciju dolara i tokom 2021. izvesnijom. Povrh svega, čak i kada se prevaziđe pandemija i konsoliduje se globalno finansijsko poverenje, perspektiva dolara ostaje upitna, budući da će Kina po svemu sudeći postati glavno utočište za ulagače koje tragaju za većim prinosima. Naime, Peking trenutno nudi za skoro dva procentna poena viši prinos (od 3,24%) u odnosu na, istoročne, desetogodišnje američke državne obveznice (imajući u vidu perspektivu dalje apresijacije juana prema dolaru stopa prinosa je još veća).
Jak (apresirani) renminbi bi mogao biti podnošljiv problem za Kinu, s obzirom na očigledan preokret politike Pekinga sa rasta vođenog izvozom na rast vođen domaćom potrošnjom, iako će izvesno snažan juan podsticati uvoz obarajući suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Čini se da bi sa 6,5 juana za dolar krajem marta 2021. relativno brzo mogli doći do 6,25-6,30 jedinica kineske monete za američku. Trenutni liberalni pristup Pekinga u upravljanju kursem nacionalne monete (čitaj: nije sprečavao jačanje iste, iako to pogoršava platnobilansni saldo zemlje) će uticati na veće globalno prihvatanje renmimbija u srednjem i dugom roku.
Aleks Vong smatra da će Kina ove godine iskoristiti jači juan kao priliku da smanji leveridž (leverage) svoje ekonomije, te da će juan apresirati 4-5% u odnosu na dolar tokom 2021. U skladu sa portalom Longforecast prosečna vrednost juana prema dolaru za februar 2022. procenjena je na 5,83, a za mart 2023. na 6,05 za jedan dolar.
To što je Kina postala okosnica globalnih lanaca snabdevanja je izvesno faktor koji je dodatno osnažio juan. Snagu renminbiju daje i to što je kineska centralna banka ispregovarala valutne svop (swap) aranžmane, što je faktički dalo stranim centralnim bankama direktne kreditne linije u juanima (to praktično znači da Engleska centralna banka, koja ima takav svop aranžman sa kineskom, postaje i „lender of last resort” za juan). Na kraju, Kineska centralna banka razmatra pooštravanje monetarne politike, u potpunoj suprotnosti sa namerama FED-a (i centralnih banaka drugih razvijenih zemalja), što će posledično dodatno osnažiti poziciju juana usled viših prinosa na kineske aktive.
Indikativno je da, za razliku od ranijih vremena, izvoz Kine nastavlja da raste čak i dok juan jača. Naime, povezano sa porastom globalne uloge Pekinga i uspešnim odgovorom na pandemiju, kineski izvoz je porastao za 3,6% tokom 2020, dok je ukupna svetska trgovina smanjena za 5,6% u istoj godini. Posledično, udeo Kine u globalnom izvozu porastao je u septembru 2020. na rekordnih 14,3%. U skladu sa navedenim trendom snažnog porasta udela kineskog izvoza u globalnoj razmeni, počevši od 1. januara 2021. kineski devizni trgovinski sistem smanjio je udeo dolara u CFETS (China Foreign Exchange Trade System) valutnoj korpi na 18,79% (sa 21,59%) i povećao učešće evra na 17,15% (sa 17,4%). Udeo dolara, iako najveći, je u opadanju od 2015.
I pored svega navedenog, brojni drugi referentni pokazatelji ističu dominaciju američke valute. Gotovo sve transakcije povezane sa naftom denominovane su u američkoj valuti. Krajem 2020. nešto više od 60% svetskih deviznih rezervi denominovano je u dolarima, sa juanom koji je porastao na još uvek skromnih 2,1% (oko petine je u evrima). Naime, budući da Peking nerado dozvoljava da se juan akumulira van kontinentalne Kine, nije iznenađujuće što recentni MMF-ov izveštaj pokazuje devizne rezerve u dolarima u iznosu od 6840 milijardi dolara u poređenju sa imovinom u juanima od 240 milijardi dolara protivrednosti (Lockett, 2021).
Podaci SWIFT ukazuju da je renmimbi u 2020. bio peta najčešće korišćena valuta za globalna plaćanja, čineći tek oko 2% transakcija (od čega na Hong Kong otpada oko ¾), dok su dolar i evro činili 37,6%, odnosno 37,4%. Pored toga, roba, globalna trgovina, finansije, praktično sve što je važno u globalnoj ekonomiji ima cenu u dolarima, dok tri američke rejting agencije čine 96% globalnog tržišta, a američki investicioni fondovi upravljaju sa više od polovine svetske korporativne imovine (Kimberly, 2019). Sve ovo je uprkos činjenici da je 2020. bila definitivno najvažnija godina za akcije i obveznice denominovane u juanima.
Kao što je Frankel istakao, kineska valuta ispunjava dva od tri neophodna uslova da bi bila vodeća međunarodna valuta: ekonomska veličina i sposobnost zadržavanja vrednosti, ali treći, duboko, otvoreno i likvidno finansijsko tržište, još uvek nije na vidiku, jer Peking nije spreman da se odrekne kontrole. Naime, odricanje od kontrole, odnosno otvaranje računa kapitala, veoma je težak korak za kreatore kineske ekonomske politike. Iako je interes Kine za posedovanje međunarodne valute u skladu sa ciljevima vlade koja želi projekciju svoje geopolitičke moći, cilj internacionalizacije juana je u suprotnosti sa načinom upravljanja kineskom ekonomijom (De Grauwe, 2020).
Naime, mere liberalizacije koje je Peking primenio tokom poslednje decenije dovele su do toga da je Kina postala izloženija globalnim finansijskim krizama (koje bi se produbile kada bi renmimbi postao jedna od globalnih rezervnih valuta), a to je nešto što vlasti u Pekingu, između ostalog ideološki, ne mogu priuštiti. Naime, Kina se oslanja na državne kompanije koje omogućavaju direktan tok kredita tehnološki naprednim industrijama, odnosno kompanijama, a ukidanje takvog modela dovelo bi do ozbiljnog usporavanja privrednog rasta. Dodatni problem sa eventualnim sticanjem globalnog statusa za renmimbi je taj što bi kineska ekonomija praktično morala da započne sa stvaranjem trajnih deficita platnog bilansa kako bi stvorila stranu potražnju za svojom valutom.
Oprez Pekinga se može razumeti jer je, pomalo paradoksalno, slabost juana i njegova ograničena međunarodna upotreba bila presudna za kineski ekonomski uspon i ključni deo strategije za povećanje trgovine i investicija. Ovo je proizvelo fenomenalan rast (od 9,3% prosečno u poslednjih 40 godina), iako po cenu finansijske represije, praktično osuđujući domaćinstva da štede po veštački niskim kamatnim stopama (stvorena akumulacija se pretvarala u investicije čiji je udeo u BDP-u od 40% do 50% tokom dugog perioda ključni faktor visokog ekonomskog rasta). Jasno je da je osnovno ograničenje internacionalizacije juana kontrola kapitala. Potpuna konvertibilnost zahteva makroekonomsku stabilnost, smanjenje finansijskog leveridža, fleksibilniju strukturu kamatnih stopa, minimiziranje intervencija na deviznom tržištu. Imajući sve ovo u vidu, zajedno sa još uvek visokim rizicima, čini se da će Peking zadržati postepeni pristup liberalizaciji kapitalnog računa.
Dakle, uprkos godinama u kojima SAD beleži fiskalni i deficit tekućeg računa, kao i rastući odnos duga prema BDP-u, dolar ostaje globalna valuta broj jedan. Ipak, kada neka država ima hronični deficit budžeta (od Regana prosečno po 3% BDP-a) i platnog bilansa (2,6% BDP-a), to potkopava njenu geopolitičku moć – kao što je to pokazala Britanija tokom 20. veka. Posledično, glavna slabost finansijskog sistema SAD su ogromni i rastući dugovi, odnosno zavisnost američke privrede od bankarskih zajmova i kretanja na berzi (američki trgovinski deficit rezultat je nedostatka domaće štednje usled čega SAD pozajmljuju višak iste iz inostranstva, za investicije i potrošnju, zauzvrat prodavajući strancima kapital u vidu državnih obveznica ili akcija svojih firmi).
Na primer, nagli porast kamatnih stopa ili pad potražnje kao rezultat ekonomskog pregrevanja može dovesti do snažnog pada cena akcija, eventualno vodeći u depresiju, kao što je to bio slučaj 1929. i 2008, ili kao što se to dešava od marta 2020. Opasna ranjivost finansijskog sistema SAD je zavisnost od eksternog finansiranja, što se upravo posledica statusa dolara kao ključne rezervne valute (SAD praktično mora da beleži stalne deficite platnog bilansa da bi kreirala dovoljno globalne likvidnosti). Hipotetički, ako padne međunarodna potražnja za dolarima, američko finansiranje iz spoljnih izvora bi moglo da presuši, dovodeći u pitanje finansiranje permanentnih i visokih fiskalnih deficita, odnosno javne potrošnje u toj zemlji (Kuznetsov, 2019). Dodatno, aktivno stvaranje off-shore dolara (npr. na Kajmanskim ostrvima) koji nisu pod kontrolom američkih regulatora, povećava rizik kolapsa valutnog sistema, koji će biti redefinisan samo u takvom slučaju.
Kako pokazuje Tuz (Tooze, 2021), rat je jedini model koji imamo u modernoj eri tranzicije u hegemonijskoj valuti (Prvi i Drugi svetski rat je srušio globalno carstvo Britanije i donelo dominaciju dolara). Ako se zamisli umereniji prelaz, ključno pitanje na koje treba obratiti pažnju je sposobnost SAD da privuku investitore voljne da pozajmljuju u dolarima. Poslednjih godina neto inostrane kupovine američkih državnih obveznica su se dramatično usporile, a ogroman porast duga uslovljen pandemijom kovid-19 dominantno su apsorbovali američki investitori i FED. Ono što je dodatni problem za SAD je to da i Peking i Brisel imaju šta je potrebno za razvoj sličnih dubokih finansijskih tržišta.
U svakom slučaju, pandemija i s njom povezana ekonomska kriza, katalizator je davno pokrenutog rebalansa u globalnoj moći, od Zapada ka Istoku. U tom procesu globalne finansije doživljavaju sličan trend, sa mnoštvom faktora koji stvaraju uslove za slabljenje sedam decenija duge dominacije američke valute na međunarodnim finansijskim tržištima.
Naime, zemlje koje su bile najveće svetske trgovinske sile su evoluirale u globalne finansijske centre sa globalnom rezervnom valutom. Dakle, ako je istorija putokaz, Kina, koja je najveći svetski industrijski proizvođač od 2010, najveći izvoznik od 2013, koja već godinama ima najviši BDP po kupovnoj moći i koja će po BDP po tržišnim kursevima prestići Ameriku 2028, čini se kao mogući novi globalni finansijski hegemon. Ovome će svakako pomoći i to što zemlje povezane sa investicijama „Puta svile” počinju da koriste renmimbi u rastućim trgovinskim i finansijskim transakcijama sa Kinom, dok će i inovacije koje omogućavaju tehnologiju kao što je digitalna valuta sa „block-chain” sistemom kao prioritetnom državnom tehnologijom biti od velikog značaja.
U studiji „Morgan Stenlija” procenjuje se da će juan značajno ojačati svoj uticaj tokom treće decenije 21. veka, da bi na kraju tog perioda postao treća najveća rezervna valuta na svetu sa udelom od 5% do 10% u alociranim deviznim rezervama. U dolazećem multipolarnom svetu, u kome mogu postojati i veliki delovi ekonomske aktivnosti interno za svaki od glavnih svetskih ekonomskih grupacija (američki, kineski i evro-blok), može se zamisliti da dolar nastavlja da igra pretežnu, ali ne kao sada ekskluzivnu, ulogu u međunarodnoj trgovini i finansijama. Kako tvrdi pomenuti Tuz, dolar je pomalo poput demokratije: jeste najgora globalna valuta, izuzev svih ostalih. Što se perspektive građana Srbije tiče, takva promena može doneti samo koristi, budući da će, putujući po svetu, umesto dve moći da koriste i treću valutu: kineski juan.
