Preduzeća koja će do novca za finansiranje svog poslovanja dolaziti kroz izdavanje i prodaju obveznica, mogu da računaju i na podršku države. Narodna banka Srbije, naime, moći da će da kupuje ove hartije, ali na sekundarnom tržištu, odnosno od banaka koje će prethodno da finansiraju kompanije kupivši od njih obveznice.
Deo stručne javnosti se pita zašto NBS ne kupuje hartije direktno od kompanija, a ne kroz trgovanje s bankama, dok pojedini ukazuju da već može da se pretpostavi da će se otkupljivati obveznice velikih javnih preduzeća i akcionarskih društava u kojima država ima kontrolni paket akcija.
“Da biste napravili branu, kontrolisali vodotok i proizvodili struju morate najpre imati reku, što u slučaju korporativnih obveznica nije slučaj” – ovim rečima Nenad Gujaničić, berzanski analitičar i glavni broker društva “Momentum securities” slikovito objašnjava šta je najveći problem ideje o emisiji korporativnih obveznica i svega što uz nju ide, a koju je tokom ove krize lansiralo nadležno ministarstvo – faktički nepostojanje tržišta korporativnih obveznica u Srbiji.
“Najpre, nemamo sekundarno tržište korporativnih obveznice, a većina korporacija nije kotirana na berzi, pa će imati samo nekakav administrativni bonitet (od APR-a), nikako potvrdu od samih investitora na tržištu. Da ne ulazimo u ažurnost podataka kojima raspolaže APR: krčkaju se još uvek godišnji izveštaji, a prave korporacije su odavno objavile rezultate za prvi kvartal. I naravno, najveći problem će biti samo diskreciono pravo NBS da otkupljuje obveznice, ali već sada se može pretpostaviti da će to uglavnom biti javna preduzeća i akcionarska društva u kojima država ima kontrolni paket akcija”, navodi Gujaničić.
Tako ćemo, smatra, veoma lako biti svedoci situacije da NBS otkupljuje korporativne obveznice “Telekoma Srbije” koji već osam godina odbija da se pojavi na berzi ili EPS-a čiji odbori godinama sabotiraju transformaciju kompanije u akcionarsko društvo.
“O mogućim posledicama da će se među emitentima naći i privatne kompanije čiji je biznis izrastao zahvaljujući bliskošću sa značajnim političkim činiocima ne treba trošiti reči”, ističe Gujanićić.
“Domaće finansijsko tržište je godinama sputavano u razvoju, a pored metiljavog tržišta akcija, tržište municipalnih i korporativnih obveznica postoji, ali je tek u začetku. Najbolji dokaz za to je ‘na mišiće’ izguranih nekoliko emisija gde nije bilo više od po nekoliko investitora i gde je potom izostao bilo kakav sekundarni promet ovim papirima”, objašnjava Gujaničić za Nova.rs
Ideja ovdašnjih kreatora ekonomske politike o otkupu korporativnih obveznica od strane centralne banke došla je iz Evropske unije, s obzirom da Evropska centralna banka (ECB) već godinama na taj način pokušava da olakša zaduživanje tržišnim učesnicima.
“ECB je najpre otkupljivao samo državne obveznice, da bi u kasnijoj fazi monetarnih intervencija prešao i na korporativni sektor pa se veliki komad obveznica korporacija nalazi u portfelju ove centralne banke. Najveći problem ovog delovanja je dugoročno stvaranje anomalija na tržištu jer će se korporacije zaduživati po značajno boljim uslovima nego što odgovara njihovoj realnoj situaciji”, upozorava Gujaničić.
Ovo stvara problem moralnog hazarda pa, kako ističe – uprave tih kompanija u budućnosti verovatno neće voditi preko potrebnu brigu o poslovanju jer mogu očekivati spas u vidu nerealno jeftinog zaduživanja.
“S druge strane, velika opasnost leži u načinu na koji ECB određuje koje će obveznice i u kojoj količini otkupljivati (diskriminacija tržišnih učesnika na račun drugih), ali je taj program postao toliko masivan da su skoro sve korporacije došle na red”, navodi Gujaničić, dodajući da su svi ovi problemi u Srbiji multiplikovani.
Profesor Zoran Grubišić, sa Beogradske bankarske akademije, takođe ukazuje na nerazvijenost tržišta korporativnih obveznica u Srbiji.
“Tek sad ova regulativa i aktiviranje države u značajnom snižavanju troškova emisije korporativnih obveznica dala je kompanijama podstrek da koriste ovaj način finansiranja”, kaže Grubišić za Nova.rs.
Do sada je, ukazuje, to u Srbiji bio mrtav segment tržišta.
“Pričati sada o nekoj aktivnosti – kupovini i prodaji ovih hartija od vrednosti ne vidim da ima smisla, osim samog pominjanja da je to tehnički moguće. Ne vidim da tu bilo šta ima u najavi i da se uopšte dešava. Čak mi je malo čudno i neobično što je kupovina korporativnih obveznica za NBS ograničena na sekundarno tržište”, kaže Grubišić.
On kaže da ima više smisla da centralna banke kupuje na primarnom tržištu, kada kompanija prvi put emituje obveznice, jer onda novac od prodaje ide njoj.
“To je poenta. Ovo da vi nešto sa bankama trgujete obveznicama kompanija koje one prethodno kupe na primarnom tržištu, a centralna banka od njih potom na sekundarnom mi je malo neobično. Suština je da kompanija dobro proda te obveznice na primarnom tržištu i prikupi novac”, ističe profesor Grubišić.
