Tokom ove godine Srbija će svetskim kreditorima isplatiti 241,64 miliona evra na ime zajmova uzetih u vreme SFRJ. Prema stanju od 31. decembra 2019, po tom osnovu naša zemlja duguje ukupno 1,9 milijardi evra. Dužničkom pupčanom vrpcom ćemo još dve decenije biti vezani za državu čiji je neprikosnoveni vođa preminuo na današnji dan pre 40 godina.
Ipak, bilo bi prestrogo zaključiti da je ekonomija Titove Jugoslavije od početka do kraja bila parazitski sistem koji je živeo od ubrizgavanja inostranih kredita. Ta čudna lađa imala je periode herojske plovidbe, baš kao i etape u kojima je krstarila bez kompasa, sve do udara o hridi surove ekonomske realnosti. Da li je Jugoslavija sve vreme neumitno jedrila u brodolom ili bi boljom navigacijom stigla do srećne luke – to pitanje već decenijama pretresaju istoričari, politikolozi, filozofi, ekonomisti, književnici…
“Velika šansa je propuštena sredinom šezdesetih, kada je započela reforma koja je privredu trebalo da postavi na zdrave tržišne osnove, ukorak s razvijenim svetom. Odustajanjem od tog modela, trasiran je put u propast”, kaže za „Politiku” ekonomista Stojan Stamenković, koji je osamdesetih bio u dve posttitovske vlade SFRJ – od 1982. do 1986. u kabinetu premijerke Milke Planinc, a od 1989. u timu Ante Markovića.
Tih šezdesetih zemlja je stigla na prvu dramatičnu raskrsnicu, privrednu i političku, posle sjajnog „prolaznog vremena” u prvih 15 godina od završetka drugog svetskog rata. Poletna obnova i industrijalizacija, uz dodatni zamah u početnoj fazi samoupravljanja, napravili su od Jugoslavije privredno čudo. Nacionalni dohodak između 1954. i 1964. povećan je za impresivnih 188 odsto, a industrijska proizvodnja je od 1957. do 1960. rasla po stopi od 13,83 posto godišnje.
U tom periodu samo je Japan imao višu stopu rasta. Sve to pratilo je masovno prosvećivanje stanovništva, stvaranje armije naučne, tehnološke i kulturne inteligencije, uz ubrzani razvoj gradova i rast životnog standarda. Međutim, tada se začela i hronična boljka jugoslovenske privrede: plate su rasle višestruko brže od produktivnosti, što je nužno vodilo u inflaciju.
“Tito je na početku bio gorljivi pobornik reformi, ali je krajem šezdesetih za 180 stepeni promenio kurs. U državnom i partijskom vrhu prevagnule su snage koje su smatrale da vlast i kontrolu nad privredom sa saveznog nivoa treba spustiti na republike. Istovremeno, produbljavali su se sukobi interesa između razvijenih i nerazvijenih članica federacije”, kaže Stamenković.
Uz navedene političke otpore, primena reformskih mera donela je lošije ekonomske pokazatelje od onih u prethodnom periodu, uz mnogo višu stopu nezaposlenosti. I socijalne razlike su postale izraženije, na šta su upozorili i studenti tokom demonstracija 1968: jedna od glavnih parola bila je „Dole crvena buržoazija”. Sve to je početkom sedamdesetih dovelo do odustajanja od privredne reforme, a Tito je ekonomska i ustavna pitanja prepustio Edvardu Kardelju, svom najbližem saradniku.
“Nastupila je decenija razbijanja Jugoslavije, što je verifikovano Ustavom iz 1974. Federacija je bila gotovo razvlašćena, sve je prepušteno republikama i pokrajinama, praktično je samo za vojsku ostao savezni budžet. Model dogovorne ekonomije potisnuo je tržišne mehanizme, formalno samoupravljanje postalo je važnije od poslovne efikasnosti”, navodi Stojan Stamenković.
Jugoslavija je bila na pragu najgoreg perioda svog razvoja, ali većina Jugoslovena to nije osećala na svojoj koži. Naprotiv. Standard o kome su druge socijalističke zemlje mogle samo da sanjaju pothranjivao je uverenje da je sve u najboljem redu. Realni kvaliteti i međunarodno potvrđena dominacija pojedinih privrednih giganata stvarali su iluziju opšte uspešnosti. Otrežnjenje za stanovnike zemlje u kojoj se „malo radi, a dobro živi” stiglo je uoči odlaska velikog vođe sa životne scene.
“Od 1975. do 1979. spoljni dug je s pet narastao na 19 milijardi dolara. Republike su se olako zaduživale na međunarodnom finansijskom tržištu, a savezna vlast nije imala kontrolu nad uzimanjem tih kredita. Ogroman novac je nestajao u investicijama koje su umesto profita stvarale gubitke. Stalne finansijske injekcije bile su jedini način da se u životu održe nelikvidna preduzeća. Videvši kuda to ide, inostrane banke su Jugoslaviji zavrnule kreditne slavine”, opisuje Stamenković stanje koje je prethodilo praktičnom bankrotiranju SFRJ, samo godinu dana nakon Titove smrti.
Sve što se od tada do krvavog raspada federacije događalo bilo je niz manje ili više uspešnih pokušaja da se stabilizuje opasno nagnuti brod, u koji je prodirala voda nacionalnih trvenja, uz udare razornih vetrova MMF-ovih ekonomskih „terapija”. Na palubu jugoslovenske lađe sručile su se devalvacije, smanjenje plata, štrajkovi, nestašice svega i svačega, od struje i nafte do kafe i ulja.
Paradoksalno, decenija Jugoslavije na umoru u svesti mnogih njenih savremenika ostala je upamćena kao „labudova pesma”. Kao godine koje ćemo, barem u nostalgičnim uspomenama, pamtiti po najboljoj muzici, filmovima, TV serijama, sportskim uspesima…
