Dva vodeća stručnjaka za pitanja nejednakosti oglasili su se proteklih dana upozoravajući na mogućnost društvenog kolapsa kao posledicu zdravstvene krize i neophodnost dubokih promena u globalnom ekonomskom sistemu.
Branko Milanović, profesor u Londonskoj školi ekonomije, smatra da će zdravstvena kriza, ukoliko potraje, dovesti u pitanje globalizaciju, u smislu kretanja robe, kapitala i ljudi.
Ovaj ekonomista svetske reputacije u tekstu za časopis Forin afers piše o povratku na „samodovoljnu ekonomiju“, koja podrazumeva vraćanje proizvodnje unutar nacionalnih granica, što znači i smanjenje proizvodnje.
Sve je više glasova u Evropi koji smatraju da je globalizovana ekonomija i bespoštena trka za profitom jedan od glavnih uzroka finansijske krize 2008. godine kao i zdravstvene krize kroz koju svet upravo prolazi
Pandemija je naterala mnoge evropske i svetske vlade da razmišljaju o promeni privrednog modela koji se zasniva na slobodnom tržištu i izmeštanju proizvodnje u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, poput azijskih zemalja, na čelu sa Kinom. Do otrežnjenja je došlo kada je izbio skandal zbog nedovoljnog broja maski i medicinske opreme na početku pandemije. U razvijenim evropskim zemljama to je posledica smanjivanja budžeta za zdravstvo pod pritiskom mera štednje, čiji je glavni uzrok finansijska kriza 2008. godina koja je uzdrmala svet. Evropski državnici su u ovoj novoj krizi uvideli opasnost od delokalizacije koja može da košta života, pa razmišljaju o tome kako da proizvodnju vrate u svoje zemlje.
Sve je više glasova u Evropi koji smatraju da je globalizovana ekonomija i bespoštena trka za profitom jedan od glavnih uzroka finansijske krize 2008. godine kao i zdravstvene krize kroz koju svet upravo prolazi, te da bi manje globalizacije i manje proizvodnje pomoglo da se uspostavi poljuljana društvena i ekološka ravnoteža. Trend koji bi mogao da se učvrsti je – deglobalizacija.
Milanović smatra da je to loše za globalnu ekonomiju. Na udaru su posebno male zemlje, poput Srbije, upozorava ekonomista, koje imaju male šanse da opstanu jer njihove ekonomije nisu autonomne, već zavise od velikih. U slučaju Srbije to se odnosi pre svega na Evropsku uniju koja je njen najveći ekonomski partner. Od situacije u razvijenim zemljama zavisiće i situacija u Srbiji.
Do društvenog raspada bi moglo da dođe, smatra Milanović, ako se oni koji ostanu bez posla i bez sredstava okrenu protiv onih koji su dobrostojeći. Ovaj ekonomista poručuje da bi „glavni i jedini“ cilj ekonomske politike trebalo da bude sprečavanje društvenog kolapsa, odnosno da se ne zaboravi na one koji su najviše pogođeni krizom, socijalno najugroženije.
„Napredna društva ne smeju da dozvole da ih ekonomija, a posebno bogatstvo finansijskih tržišta, učine slijepim pred činjenicom da najvažnija uloga koju ekonomska politika može sada da ima jeste da održi društvene veze snažnim pred ovim izuzetnim pritiskom“.
Milanović skreće pažnju na fenomen koji se često ignoriše, a to je fenomen ogromnog porasta nejednakosti u svetu koji dovodi do socijalne i ekonomske neravnoteže.
Iako je zanemaren kod nas, ovaj problem je ključan za razumevanje evolucije savremenih društava. On je utoliko značajniji za Srbiju u kojoj je, pokazuju istraživanja, nejednakost između bogatih i siromašnih izraženija nego u bilo kojoj zemlji regiona i znatno je veća nego u zemljama Evropske unije. Čak 20 odsto stanovništva sa najvišim dohotkom zarađuje devet puta više od 20 odsto najsiromašnijih, što ima negativne posledice po ekonomski rast i stabilnost društva.
U temeljnoj studiji „Kapital u 21. veku“ koja je postala svetski bestseler, francuski ekonomista Toma Piketi navodi da je danas veći problem rast nejednakosti unutar društva nego nesuglasice među nacijama, protivno opštem uverenju.
Finansijska kriza 2008. godine nije donijela strukturne promene koje su bile neophodne da bi se izbegle buduće krize
„Pretnja od međunarodne nesloge (…) izgleda manje izvesna i opasna od (pretnje unutar zemalja) oligarhijskog tipa“, odnosno procesa koji će dovesti do toga da „bogate zemlje pripadaju njihovim milijarderima, ili uopštenije, da većina zemalja (…) u velikoj meri pripada milijarderima i drugim multimilionerima na planeti“, piše Piketi.
Finansijska kriza 2008. godine nije donela strukturne promene koje su bile neophodne da bi se izbegle buduće krize. Piketi smatra da su osnovni sastojci za buduće krize finansijska netransparentnost i rast nejednakosti.
Ali kako smanjiti nejednakosti u svetu u kome se one neprestano produbljuju od ’80-ih godina? Za Piketija je rešenje za 21. vek progresivno oporezivanje kapitala, kao što je progresivno opozivanje dohotka bio recept koji je izmišljen u 20. veku. Oporezivanje je, smatra ovaj ekonomista, mnogo pravičnije i efikasnije rešenje od drugog metoda za finansiranje državnih izdataka, od zaduživanja. Kako smanjiti veliki javni dug koji imaju evropske zemlje? Postoje tri načina – porez na kapital, inflacija ili politika štednje. Najgore rešenje je, smatra Piketi, u smislu pravičnosti kao i u smislu efikasnosti, produžena kura štednje, a to je upravo politika koja je u Evropi primenjena kao lek za izlaz iz krize 2008. godine.
Oporezivanje ultrabogataša, dakle. Šta sa tim novcem? Piketi primećuje da porez nije ni dobar ni loš, već da je pitanje u koje svrhe se koristi. Francuski ekonomista predlaže povratak socijalne države koja se razvijala u bogatim evropskim zemljama nakon Drugog svetskog rata do ’80-ih godina (koja je vrlo različita od socijalne države kakva je postojala u Jugoslaviji, najpre po stepenu demokratskih sloboda). Socijalni evropski model (Piketi smatra ovaj termin preciznijim od države blagostanja) formirao se oko osnovnih socijalnih prava: prava na obrazovanje, na zdravlje i penziju.
Suština je u obuzdavanju finansijskog kapitalizma koji se oteo kontroli, a za Piketija to može da se postigne progresivnim oporezivanjem kapitala
Piketi smatra lažnom dilemu više države-manje države. Ideja o povratku države, koja se često pominje kao posledica sadašnje krize, za njega je nesporazum, jer je teret države u današnjim društvima veliki, ona ima centralnu ulogu u ekonomskom i društvenom životu. Zato se u svakoj novoj krizi postavlja pitanje tržišta i uloge države – jedni zahtevaju veću ulogu države, drugi traže da nema nikakvu ulogu u regulisanju tržišta, kao što je to u Sjedinjenim Američkim Državama. Suština je u obuzdavanju finansijskog kapitalizma koji se oteo kontroli, a za Piketija to može da se postigne progresivnim oporezivanjem kapitala.
Ovu ideju je proteklih dana branio u francuskim medijima. „Da bismo se podigli iz ekonomske krize, neophodno je da se ne uruše primanja potrošača“, rekao je na popularnom radiju Frans enter. „Ekonomija ne funkcioniše sa super milijarderima, već sa malim preduzećima“, upozorio je.
Iako je zdravstvena kriza otvorila ponor u svetskoj ekonomiji čija se dubina ne nazire, istorijski primeri mogu da budu korisni za pronalaženje rešenja. „Ima mnogo istorijskih lekcija. Dobra vest je da postoje razni načini za izlazak iz krize. Nakon Drugog svetskog rata brojne zemlje, uključujući Nemačku i Japan, sprovele su sisteme oporezivanja najbogatijih privatnih posjednika, koji su išli do 80-90 odsto oporezivanja. To bi moglo vrlo brzo da smanji javni dug, koji je u to vreme bio još veći nego što je danas (…) Ne treba uraditi isto, već se inspirisati istorijskim primerima“, smatra ekonomista.
Piketi iznosi i smelu ideju o „minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta
Piketi je svoju ideju izlaska iz krize obrazložio i u tekstu koji je objavio njegov izdavač iz Novog Sada, Akademska knjiga. U njemu navodi da „režim slobodnog kretanja kapitala, uspostavljen u periodu 1980–1990. godine pod uticajem bogatih zemalja (naročito Evrope), podstiče izbegavanje plaćanja poreza milijardera i multinacionalnih kompanija iz čitavog sveta“. Ovaj režim „sprečava krhke poreske uprave siromašnih zemalja da uspostave pravično i legitimno oporezivanje, što ozbiljno ugrožava temelje države.“ Piketi iznosi i smelu ideju o „minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi se finansiralo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se zasnivalo na delu poreskih prihoda koji se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava s visokim dohotkom i nasledstva (na primer onih s dohotkom 10 puta većim od svetskog proseka, odnosno od 1% najbogatijih ljudi na svetu).“
Da li će razvijene zemlje biti u stanju da dovedu u pitanje svoju budžetsku i fiskalnu politiku? Piketi kaže da će odgovor zavisiti od mobilisanja opozicije i njihovog sopstvenog tabora, ali da je sigurno da veliki političko-ideološki potresi tek počinju.
Prema ovoj ideologiji socio-ekonomski razvoj se zasniva na konkurentnosti, neutralnoj regulatornoj ulozi države i privatizaciji u oblastima zdravstva i socijalne zaštite. Sadašnja vlast, koju vode tehnokrate neoliberalnog profila, nastavlja takvu politiku. Mere koje je najavila kako bi se smanjili efekti krize na ekonomiju i sprečilo otpuštanje radnika (isplata 100 evra građanima, tri minimalne zarade na račun svakog zaposlenog u preduzećima u privatnom sektoru, odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade i poreza na dobit) nisu dovoljne da bi se održala mala preduzeća koja su pogođena krizom i ne menjaju položaj socijalno najugroženijih kojih će nakon ove krize biti još više, prenosi Demostat.
