Bivši guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić u intervjuu za Bankar.rs konstatuje da bi država trebalo da okonča proces prodaje Komercijalne banke, te da se ona proda kredibilnom kupcu koji ima interes da dugoročno razvija bankarski posao.
Naime, nakon što je država nedavno kupila 34 odsto akcija Komercijalne banke pojavile su se špekulacije da zapravo namerava da odustane od njene prodaje. Šoškić pak smatra da ne bi trebalo.
“Ne bih mogao da ulazim u prognoze da li će država da proda Komercijalnu banku ili ne, jer to zavisi od odluke nadležnih državnih organa. Moje mišljenje, međutim, je da bi dobro bilo da se taj započeti proces okonča i da se banka proda kredibilnom kupcu koji ima interes da dugoročno razvija bankarski posao i koji takvom kupovinom ne bi ugrozio konkurentnost domaćeg bankarskog sistema. Ne mislim da Srbija u ovom trenutku, sada bez stranih suvlasnika, treba da zadrži Komercijalnu banku u državnom vlasništvu. Povlačenje stranih vlasnika može da smanji efikasnost korporativne kontrole, a to može da uvećava rizike poslovanja banke u uslovima slabih institucija kakve su one danas u Srbiji. Izuzetna je važnost kapaciteta države (tj. snage državnih institucija) u ovakvim pitanjima, jer od toga zavisi i sposobnost države da čuva i uvećava imovinu države, tj. imovinu svih poreskih obveznika. Dok god Srbija ne razvije svoje institucije i učini ih kompetentnim, efikasnim i nezavisnim od volje političkih stranaka, svako državno vlasništvo, tj. vlasništvo poreskih obveznika, je ugroženo i u praksi se može pretvoriti u stranačko vlasništvo. A to nije ambijent u kome je moguće izvršiti, inače nužnu, efektivnu korporativizaciju javnog sektora, pa i očuvanje i efikasno poslovanje neke državne banke kao državne korporacije. Otuda je u ovom trenutku, nakon povlačenja kredibilnih inostranih institucionalnih investitora, privatizacija banke bolje rešenje“.
Koje su po vama prednosti koje privreda može imati od jedne jake državne banke i šta gubimo prodajom Komercijalne banke?
– Jaka državna banka (možda i razvojnog tipa), verujem da bi bila korisna za finansijski i privredni sistem jer bi smanjila uticaj i oslonac na strane finansijske sisteme i mogla bi da predstavlja faktor stabilizacije domaćeg finansijskog sistema u uslovima finansijskih šokova u inostranstvu. Dobro je da domaće banke nisu u u potpunom vlasništvu stranaca, posebno ne onih koji zavise od istog finansijskog centra (kao što je, recimo, EU). Otuda mislim da je korisno i stabilizirajuće za finansijski sistem zemlje da imamo banke sa vlasnicima iz drugih delova sveta (van EU), ali istom logikom da imamo i domaće banke u domaćoj privatnoj ali i državnoj svojini. Državna banka bi, upravo zbogdržavnog vlasništva i veće sigurnosti i poverenja koje bi zbog toga trebalo da postoje, mogla da bude sigurniji nosilac platnog prometa za javni sektor, da obavlja isplate socijalnih transfera, da bude aktivno uključena u državne razvojne programe i druge mere iz domena ekonomske politike, ali bi i u slučaju rasta neizvestosti, finansijske kontrakcije ili krize, mogla da preuzima na sebe ulogu stabilizatora finansijskog sistema radi održavanja štednje, kreditiranja i platnog prometa, a time bi mogla da smanji negativne efekte prelivanja finansijske krize u realan sektor privrede. Uslov za to je, međutim, da državne banke budu de facto korporacije sa profesionalnom strukturom upravljanja i rukovođenja, oslobođene bilo kakvog stranačkog uticaja, sposobne da obezbede visoki nivo sigurnosti u poslovanju i zaštite imovine države, tj. poreskih obveznika. Ako toga nema, državna banka se umesto faktora stabilnosti, može pretvoriti u sasvim suprotno, tj. u mogući izvor nestabilnosti i krize.
Jesu li do sada korišćene te prednosti?
– Praktično ne, upravo zbog nedostatka razumevanja mogućih prednosti, ali i potrebne odgovornosti kod postojanja i funkcionisanja državne banke. Videli smo da su neke državne banke imale problema, a da su neke i zatvorene, upravo zbog slabosti državnih institucija da zaštite državnu imovinu, tj. imovinu svih poreskih obveznika.
Prema zvaničnim podacima građani Srbije revnosnije ispunjavaju obaveze i teže se zadužuju. Koji su razlozi za to?
– Verujem da su građani savesniji dužnici od preduzeća upravo zbog toga što su uvećini slučajeva u situaciji da troše samo ono što zarade, tj. tradicionalno žive u uslovima tzv. „tvrdog budžetskog ograničenja“. Kod nas su preduzeća u socijalizmu bila naviknuta da država treba da pokriva njihove gubitke tj. da troše i više nego što su u stanju da zarade, a da će država da „namiri ostatak“ uglavnom kroz kredite koji baš i ne moraju da se vrate ili bar ne u celini. Taj mentalitet čini se nije izumro, i danas moguće ima svoju reinkarnaciju u ponašanju pojedinih tajkuna.
Najavljeno je povećanje plata u javnom sektoru. Da li smatrate da je to dobar potez ili se pak sa njim trebalo sačekati?
– Plate u Srbiji su niske, i penzije su niske. I to nije sporno. Ali izvor za njihovo podizanje mora da bude veći privredni rast, tj. rast produktivnosti. Da je privredni rast poslednjih godina bio viši, ovakvo podizanje zarada bilo bi potpuno u redu. Naš privredni rast, međutim, nije bio dovoljan da podrži ovoliki rast plata i penzija. Od 2012. do 2018. Imali smo privredni rast koji je bio među najnižima u uporedivoj grupi zemalja. 2018. Imali smo nešto višu stopu rasta, ali se ona ove godine usporava, i zbog toga, nažalost, nisu stvoreni preduslovi za ovakav rast plata i penzija. Ovo, sigurno znate, nije samo moj stav, to je stav i Fiskalnog saveta i drugih uglednih ekonomista u zemlji.
Izjavili ste nedavno da se vraćamo na lošu putanju ekonomske aktivnosti. Možete li da pojasnite zbog čega?
– Da, u osovi je vrlo jednostavna ekonomska logika u vezi kretanja konkurentnosti nacionalne ekonomije i, posledično, trgovinskog i platnog bilansa. Naime, ako plate rastu brže od produktivnosti, što je kod nas sada slučaj, time se obara konkurentnost domaće privrede. To može donekle da se popravi ako dinar oslabi, međutim, kod nas se dešava baš suprotno, tj. dinar jača. Dakle konkurentnost naša privreda gubi i zbog rasta plata koji je viši od rasta produktivnosti, i zbog jačanja dinara. To na prvi pogled i na kratak rok može da izaziva zadovoljstvo građana jer imaju iluziju da im rastu plate u dinarima, pa i u evrima, ali to ima svoju srednjoročnu i dugoročnu cenu. Cena je ta što privreda Srbije postaje nekonkurentnija, što se više uvozi a manje izvozi (već je prisutan rast trgovinskog deficita poslednjih kvartala) i to vodi dugoročnom usporavanju ekonomske aktivnosti u zemlji uz verovatan rast duga za pokrivanje sve većeg platno bilansnog deficita. Na toj putanji (jak dinar i rast plata) smo već bili pre krize iz 2008., istina na znatno višim prosečnim stopama rasta BDPa u to vreme, ali je svejedno, taj put je dugoročno neodrživ, jer gotovo uvek vodi u privrednu stagnaciju i prezaduženost zemlje.
Jesu li preoptimistične prognoze o daljem ekonomskom napretku Srbije koje možemo čuti od nadležnih?
– Bez ozbiljnih reformi, svakako DA. Srbiji nedostaju investicije, i to pre svega domaće privatne investicije koje predstavljaju okosnicu dinamičnog privrednog rasta u svakoj zemlji. To ne mogu da nadoknade relativno dobri razultati u stranim investicijama, pa ni najavljeni rast javnih investicija. Da bi se Srbija „odlepila“ od 1,2,3,4% privrednog rasta i ušla u zonu 5,6,7,8…% kontinuiranog privrednog rasta, potrebno je upravo bitno uvećanje domaćih privatnih investicija. One, međutim, upravo zavise od snage države, tj. od snage domaćih institucija, a ne pojedinaca. Jer upravo samo snažne (nezavisne, kompetentne, efikasne) državne institucije, oslobođene stranačkog uticaja, mogu da stvore osnov za uspeh tržišne privede oslonjene dominantno na privatnu svojinu. Taj osnov je jednostavan: zaštita svojine i ugovora i zaštita slobodnog tržišta. Uz to, za dugoročan privredni napredak potrebno je shvatiti da je kvalitetno obrazovanje (i zdravlje) građana ključni razvojni resurs ali i da finansijski sistem nije dovoljno razvijen da preduzetničke ideje jednostavno mogu da dobiju adekvatnu finansijsku podršku. Na ovim ključnim pitanjima ne vide se stvarni pozitivni pomaci, a dok se to ne desi, mislim da je svaka prognoza dinamičnog razvoja Srbije lišenarealnog osnova.
Da vam danas sutra neko ponudi, bi li ste ponovo prihvatili da budete guverner?
– S obzirom da sam nestranačka ličnost (bio, sada sam, i nameravam da budem), bez ozbiljih društvenih reformi u zemlji u pravcu jačanja nezavisnosti i kapaciteta institucija, niti bi bilo ko takvu ponudu meni uputio, niti bih je, čak i da se desi, ja prihvatio.
(Bankar.rs)
