Koliko nam novca treba za vanredne situacije? Američki minimum: 2467 dolara

Život često ne ide onako kako planiramo. U vanrednim situacijama dobro je imati nešto novca sačuvanog sa strane. A više je uvek bolje.

Finansijski stručnjaci uglavnom savetuju da u fond za vanredne situacije izdvojite iznos koji je potreban da pokrijete svoje troškove za tri do šest meseci života. Neki čak savetuju iznos koji bi pokrio celogodišnje troškove.

Život često ne ide onako kako planiramo. Recesija, gubitak posla, bolest koja nas može zadesiti lično ili nekoga u porodici, kvar automobila ili nekog skupljeg uređaja… Sve su to vanredne situacije u kojima je dobro imati nešto novca sa strane.

Ekonomisti Emily Gallagher i Jorge Sabat u svom istraživanju “Rules of Thumb in Household Savings Decisions” osporavaju ova često citirana pravila o štednji u domaćinstvu. “Ljudi obično postavljaju vrlo visoke pragove štednje. Na primer, preporuka je da biste trebali imati ušteđevinu u iznosu šestomesečnog prihoda ili najmanje 15.000 dolara. Ali ti brojevi nemaju čvrste temelje”, tvrdi Emily Gallagher.

Američki minimum: 2467 dolara

Na temelju prikupljenih i analiziranih podataka dvoje stručnjaka sa Univerziteta Colorado u Boulderu izračunali su realniji iznos koji bi domaćinstva sa niskim prihodima trebala imati u sigurnosnom fondu. Utvrdili su da bi 2467 ušteđenih dolara trebalo biti dovoljno da američka porodica ne zapadne u finansijske probleme poput nemogućnosti da plati najam, režije ili medicinsku negu.

Gallagher i Sabat, inače docenti u oblasti finansija, svoj proračun temelje na podacima iz Ankete o prihodima i učešću u programima socijalne podrške američkog ministarstva rada. Analizirajući te podatke izračunali su verojatnoću da domaćinstvo zapadne u finansijske probleme u idućih šest meseci u odnosu na ušteđeni iznos.

Analizirali su finansijske podatke o više od 70.000 domaćinstava sa nižim prihodima, a to su prema definiciji domaćinstva koja zarađuju manje od dvostrukog iznosa praga siromaštva. U SAD-u to znači da četveročlana porodica zarađuje manje od 30.000 dolara godišnje, pojašnjava Gallagher te dodaje da to obuhvata oko 30 odsto radno sposobnog stanovništva SAD-a.

Utvrdili su da već vrlo male uštede – na primer 200 do 500 dolara – značajno smanjuju verojatnoću da će domaćinstvo zapasti u finansijske probleme, a svaki dodatni ušteđeni dolar dodatno smanjuje tu verovatnoću. Ali do određene granice, a to je onih 2467 dolara koji su već pomenuti. “Čini se da sve iznad tog iznosa više nije tako efikasno”, kaže Gallagher. Naravno, svaki dodatni ušteđeni dolar dodatno smanjuje verovatnoću da ćete zapasti u finansijske probleme, ali ta promjena je neznatna u odnosu na graničnu vrednost od 2467 dolara.

Pravilo minimalne uštede

Većina finansijskih stručnjaka slaže se da je bolje uštedeti što više.

“Mi ne tvrdimo da je 2467 dolara optimalni nivo štednje”, naglašava Gallagher. “Naše analize ne govore o postizanju dugoročnih finansijskih ciljeva, poput plaćanja školarine ili kupovine kuće.” Ako planirate veće troškove u budućnosti, moraćete uštedeti znatno više.

Za ljude koji se bore da uštede koji dolar od svojih prihoda, 2467 dolara je dobro “pravilo minimalne uštede kojeg biste se trebali držati“, tvrdi Gallagher.

“Naši podaci ne obuhvataju osobe sa srednjim ili višim primanjima, ali ako to pravilo funkcioniše za ljude sa nižim dohotkom, trebalo bi da  važi i za one sa srednjim i višim dohotkom”, dodaje Emily Gallagher.

“Ako ljudi sa srednjim i višim prihodima budu pogođeni iznenadnim troškovima, poput popravke automobila koji košta 2000 dolara, oni će verojatno imati dovoljno ušteđenog novca da ublaže taj šok.”

Osobe s nižim primanjima većinu svojih prihoda potroše na svakodnevne troškove i ne ostaje im mnogo novca koji bi stavili na stranu za „crne dane”. Zato je za njih sigurnosni fond izuzetno važan.

Zašto su ovi podaci važni

“Suština ovog istraživanja proizašla je iz razmatranja finansijskih saveta o tome koliko bi ljudi trebali ‘štedeti’. Domaćinstvima se postavljaju vrlo visoki ciljevi. Ako zarađujete samo 25.000 dolara, a neko vam kaže da morate uštedeti šestomesečni dohodak, to je nemoguća misija.”

Čak i ako zarađujete više od 25.000 dolara, teško je izgraditi značajan sigurnosni fond. Uostalom, gotovo pola američkih domaćinstava teško pokriva iznenadni trošak od 400 dolara.

“Postavljanje previsokih ciljeva može ljude obeshrabriti i odbiti od štednje uopšte”, upozorava Gallagher i podseća na hipotezu o postupnom ostvarenju cilja prema kojoj se ljudi više trude što su bliže ostvarenju cilja. “Na primer, ako imate kupone kod kojih je svaka deseta kafa besplatna, ljudi češće odlaze u kafić što su bliže desetoj kafi.”

Pravilo o minimalnoj štednji od 2467 dolara moglo bi ohrabriti ljude da štede, kaže Gallagher, ali dodaje da “testiranje ove hipoteze prepuštaju budućim istraživanjima”.

Sklonost klasičnoj štednji: finansijska nepismenost ili zdrav razum?

Sklonost klasičnim oblicima štednje često se tumači nedostatkom finansijske pismenosti građana. No, ako većina građana, kao glavni motiv štednje navodi potrebu stvaranja finansijske podrške u slučaju iznenadnih situacija, onda to podrazumeva da bi im taj novac trebao biti lako dostupan, likvidan. A alternativni oblici ulaganja – deonice, investicioni fondovi, penzionerska štednja, životna osiguranja… – to baš i nisu. Dakle, ako želite imati barem minimalan fond za vanredne situacije, za većinu građana gotovo je nemoguće priuštiti i neki oblik dugoročnog investicionog ulaganja.