Zašto su investicije u Srbiji niske?

Oko retko kojeg pitanja među ekonomistima postoji tako visok stepen saglasnosti, kao što je to slučaj  u pogledu značaja investicija (u fiksnu imovinu) za budući privredni rast.

Tako i teorijski modeli, rezultati brojnih empirijskih istraživanja ukazuju da investicije imaju snažan pozitivan uticaj na budući privredni rast, naročito u zemljama u razvoju.

Podaci za zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) pokazuju da su one u periodu brzog privrednog rasta, kada su ostvarile osetnije približavanje razvijenim evropskim zemljama, imale visoke stope investicija od oko 25% BDP-a. Kina, kao i zemlje istočne Azije, koje su u poslednjih par decenija ostvarile veliki privredni rast, su u tom periodu takođe imale vrlo visoke stope investicija, od 30 do 40% BDP-a.

Nasuprot tome, Srbija je svoj model privrednog rasta u prethodnih 18 godina uglavnom zasnivala na rastu lične i državne potrošnje, a u pojedinim periodima i na rastu izvoza, dok su investicije uglavnom bile niske. Iako je u prvoj fazi tranzicije, od 2001. do 2008. godine, privredni rast bio dominantno zasnovan na rastu potrošnje, ukupne investicije su u tom periodu ipak rasle, sa oko 14% BDP-a (2001. godine) na 23,7% BDP-a (2008. godine), da bi od 2009. godine celu narednu deceniju one bile vrlo niske i kretale se u rasponu od 16% do 20% BDP-a.

Iako je od 2009. godine došlo do pada investicija i u drugim zemljama EU, CIE i Zapadnog Balkana, u tim zemljama su se one u čitavoj prethodnoj deceniji (2009-2018.) godine kretale u rasponu od 20% do 24% BDP-a. To znači da se uticajem svetske ekonomske krize, a zatim i krize Evro zone, može samo delimično objasniti nizak nivo investicija u Srbiji, dok se veći deo objašnjenja ipak nalazi u unutrašnjim faktorima, povezanim sa karakteristikama privrede Srbije, njenog instiucionalnog sistema i kvaliteta javnih politika.

Da bi se identifikovali uzroci niskih investicija u Srbiji, fokusiraćemo se posebno na petogodišnji period od 2013. do 2017. godine, u kojem su ukupne investicije u Srbiji bile naročito niske i iznosile ispod 17% BDP-a, što je za petinu manje u odnosu na zemlje CIE, a za čak četvrtinu manje u odnosu na prosek zemalja Zapadnog Balkana.

Ukupne investicije se prema izvorima mogu podeliti na javne (državne) i privatne, koje se sastoje od domaćih i stranih investicija. Tako su u Srbiji javne investicije u tom periodu iznosile oko 2,8% BDP-a, što je u odnosu na zemlje CIE i Zapadnog Balkana manje za oko 30-40%. Posledično, nivo javnog kapitala (vrednost infrastrukture i druge imovine države) po glavi stanovnika u Srbiji je za oko 80% manji u odnosu na Evropski prosek. Slično tome, i domaće privatne investicije, koje su u Srbiji u tom periodu iznosile ispod 9% BDP-a, su bile za 30-45% manje nego u zemljama CIE i Zapadnog Balkana.

Jedina kategorija investicija, u kojoj je Srbija u prethodnom periodu ostvarivala dobre rezultate su privatne strane investicije, koje su u proseku iznosile oko 5% BDP-a, što je slično rezultatu drugih zemalja Zapadnog Balkana, a više nego u zemljama CIE.

Shodno navedenom, može se zaključiti da su ukupne investicije u Srbiji male, zbog niskih javnih i domaćih privatnih investicija. Nizak nivo javnih investicija u Srbiji, samo delimično predstavlja posledicu sprovođenja fiskalne konsolidacije od 2014. godine, što potvrđuju i podaci da su javne investicije bile niske i u godinama koje su prethodile konsolidaciji.

Nizak nivo javnih investicija u Srbiji, u značajnoj meri predstavlja posledicu kratkovidosti u vođenju fiskalne politike, budući da se prioritet, na strani rashoda budžeta, daje izdvajanjima za povećanje plata i penzija, kao i za subvencije, koje u kratkom roku utiču na političku podršku, za razliku od investicija, čiji se uticaj na rast privrede, zarada i zaposlenosti ostvaruje nakon nekoliko godina.

Osim toga, nizak nivo javnih investicija u Srbiji predstavlja i posledicu neefikasnosti države u planiranju i realizaciji investicionih projekata, što može biti uzrokovano sve većom zastupljenošću nekompetentnih kadrova, sa diplomama sumnjivog kvaliteta na srednjim i višim nivoima upravljanja, a verovatno nije zanemarljiv ni uticaj korupcije.

S druge strane, nivo privatnih investicija određen je nivoom prinosa i rizika na ulaganje.

Na prinos od ulaganja direktno utiču troškovi kamata i poreza. Troškovi kamata u Srbiji, kao i u većini evropskih zemalja, u prethodnim godinama su na rekordno niskom nivou.
Troškovi poreza na dobit preduzeća i na dohodak od dividendi u Srbiji su ispod evropskog proseka. To znači da se nizak nivo domaćih privatnih investicija u Srbiji ne može objasniti ovim neposrednim faktorima. Budući da su u Srbiji niske upravo domaće privatne investicije, koje se prevashodno finansiraju iz domaće štednje, potencijalni uzrok niskih investicija se može tražiti u ovom pravcu.

Tako je bruto domaća štednja u Srbiji u prethodnih pet godina iznosila svega 9,3% BDP-a, što je 2,5 puta manje od proseka zemalja CIE i EU, a 3,5 puta manje od zemalja istočne Azije. Niska domaća štednja u Srbiji se ne može objasniti niskim nivoom dohotka, budući da zemlje sa sličnim dohotkom po glavi stanovnika (npr. Rumunija i Bugarska) imaju višestruko veću domaću štednju.

Mogući uzrok niske domaće štednje u Srbiji nalaze se u dugogodišnjoj neadekvatnoj politici dohodaka, koja je po pravilu podrazumevala brži rast dohodaka od rasta investicija i produktivnosti. Osim toga, bitan uzrok niske štednje predstavlja i nerazvijenost finansijskog sistema, usled čega je građanima na raspolaganju mali broj instrumenata štednje.

Na odluku preduzeća i građana o štednji i investiranju utiče i ekonomska politika, tako što makroekonomska stabilnost podsticajno deluje na investicije. U Srbiji je do 2014. godine uticaj makroekonomskih faktora na investicije bio negativan, da bi nakon toga, usled ostvarene makroekonomske stabilizacije (smanjenje fiskalnog deficita i javnog duga, niska inflacija, stabilnost kursa i dr.) taj negativni uticaj bio smanjen.

Ipak, i nakon ostvarene makroekonomske stabilizacije, strukturne karakteristike ekonomske politike su i dalje negativne – zakoni se često menjaju, po ubrzanoj proceduri i bez javne rasprave, ulaganja u saobraćajnu, komunikacionu, energetsku i ekološku infrastrukturu su niska, u 2018. zarade u javnom sektoru rastu brže od rasta privrede i td.

Osim ekonomske politike i finansijskog sistema, na nizak nivo domaćih privatnih investicija utiču i slabe institucije. Prema većini međunarodnih istraživanja, Srbija se prema efikasnosti institucija i kvalitetu upravljanja nalazi na evropskom začelju, pri čemu su od nje slabije rangirane samo BiH, Severna Makedonija i Moldavija.

Slabe institucije povećavaju tzv. nekomercijalne rizike poslovanja. Tako visoki rizici u pogledu zaštite svojine i ugovora (neefikasnost sudstva i administracije), nepredvidivosti propisa, komplikovanih birokratskih procedura, visoke korupcije, neravnopravnosti učesnika na tržištu, visoke sive ekonomije i dr. povećavaju troškove investiranja u Srbiji, što direktno utiče na manji obim investicija.

Osim toga, slabe institucije podstiču preduzetnika da umesto u produktivne aktivnosti (investiranje, razvoj inovacija i novih tržišta i sl.) veliki deo vremena i resursa troše na traganje za vezama, lobiranje, podmićivanje, budući da na taj način mogu ostvariti ekonomske koristi relativno brzo.

Navedeni faktori čine opšte okruženje u kojem posluju i domaći i inostrani investitori. Ipak, negativan uticaj ovih faktora na strane investicije je manji, jer strani investitori često dobijaju posebnu administrativnu podršku države, koja im pomaže da prođu kroz složene birokratske procedure i smanjuje rizik njihove izloženosti koruptivnim zahtevima.

Iako su strane investicije nesumnjivo neophodne i pozitivne, za podsticanje rasta ukupnih investicija i privrednog rasta, neophodno je unaprediti opšte uslove poslovanja, čime bi se potreba za pružanjem posebne podrške pojedinim kategorijama investitora smanjila.

Izvor: Kvartalni monitor (Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu) / Novaekonomija