Zlato je poput mini suknje, periodično se vraća u modu i ponovo postaje hit, iako su ga brojni ekonomisti prethodno više puta otpisali kao „relikt barbarstva“, koji nema ni svrhu ni budućnost u modernom svetu finansija. No, suočeni sa neizvesnom budućnošću, centralni bankari u zlatu ipak vide svojevrsnu „polisu osiguranja“.
Novu zlatnu groznicu predvode Rusija i Kina, kako bi smanjile učešće američkog dolara u svojim deviznim rezervama, dok u Italiji, koja je po količini zlatnih rezervi na trećem mestu u svetu, aktuelna vlast pokušava i formalno preneti vlasništvo nad zlatnim rezervama sa centralne banke na vladu.
U prošloj godini, na globalnom nivou centralne banke kupile su 651 tonu zlata, što je rekordna količina u poslednjih nekoliko godina, a novu zlatnu groznicu predvode Rusija i Kina čije centralne banke punom parom kupuju zlato, dok istovremeno smanjuju učešće američkog dolara u svojim deviznim rezervama.
U slučaju Rusije, ovo i nije preveliko iznenađenje jer suočena sa sankcijama SAD, de-dolarizacija je zvanična politika, kako bi se smanjila ukupna zavisnost ruske ekonomije od dolara i međunarodnog finansijskog sistema koji je, praktično, pod efektivnom kontrolom SAD.
Na sceni je promena trenda, jer krajem devedesetih, dominiralo je uvjerenje da su dani zlata odbrojani i centralne banke Velike Britanije, Kanade i niza drugih zemalja su rasprodavale svoje zlatne rezerve, samo da ih se reše. Ekstremni primer je Kanada, koja je tokom poslednjih desetak godina rasprodala svoje kompletne zlatne rezerve, dok je Velika Britanija sa 588 tona, koliko je imala 2000. godine, smanjila rezerve na 310 tona 2008. godine i ostala na tom nivou do danas.
Rusija učetvorostručila zlatne rezerve
Sa masovnom kupovinom zlata, Rusija je počela još pre deset godina, nakon globalne finansijske krize 2008. godine, kada su ruske zlatne rezerve iznosile relativno skromnih 519 tona zlata. Na kraju prošle godine, ove rezerve narasle su na impresivnih 2.113 tona. Rusija je, praktično, učetvorostručila svoje zlatne rezerve tokom zadnjih 10 godina, pri čemu je samo u prošloj godini dodala 275 tona zlata. Po svemu sudeći, Centralna banka Rusije nastaviće sa ubrzanom kupovinom zlata, istovremeno smanjujući udeo dolara u svojim deviznim rezervama.
Slična je situacija i sa Kinom, koja je 2008. godine imala 600 tona zlata u deviznim rezervama, da bi na kraju prošle godine ova količina narasla na 1.852 tone. U slučaju Kine motivi su malo drugačiji nego kod Rusije. Kina jeste pod političkim i ekonomskim pritiskom SAD, ali je to daleko od sankcija nametnutih Rusiji i malo je verovatno da će se Kina naći u takvoj poziciji, jer bi to efektivno vodilo do sloma globalne ekonomije imajući u vidu da je većina globalnih kompanija odavno proizvodnju preselila u Kinu.
Ali i Kina ima problem sa dolarom, jer ih ima previše, kao rezultat trgovinskog suficita sa SAD i ostatkom sveta. Za Kinu ovo predstavlja problem jer neograničeno štampanje dolara, od milja nazvano „quantitative easing“, pre ili kasnije dovodi do pada realne vrednosti, što je loša vest ako imate hiljade milijardi dolara dobijenih u zamenu za sasvim opipljive proizvode. Dugoročne kineske ambicije su da juan bude prihvaćen kao globalna valuta, u istom rangu kao dolar i evro, što podrazumeva stabilnost i poverenje i bez obzira na činjenicu da je zlatno pokriće za valute odavno odbačeno, u trenucima krize zlato je još uvek ono što se računa.
Misterija kineskih zlatnih rezervi
Kineske zvanične ekonomske statistike, pa tako i podaci o zlatnim rezervama, generalno se ne smatraju preterano pouzdanim. Revnosni analitičari tržišta zlata veruju da su kineske zlatne rezerve u stvari puno veće, nego što pokazuju zvanični podaci, ali niko izvan najužeg kineskog političkog vrha ne zna sa sigurnošću koliko one stvarno iznose. Za razliku od većine centralnih banaka, kineska centralna banka ne objavljuje podatke o veličini rezervi redovno, pa je tako u oktobru 2016. godine jednostavno prestala objavljivati podatke o količini kupljenog zlata, da bi iznenada početkom ove godine ponovo počela objavljivati ove podatke, koji pokazuju da od decembra Kina kupuje oko 10 tona zlata mesečno.
Ponovno objavljivanje podataka o kineskim mesečnim kupovinama zlata nije slučajnost i ovdje se radi o slanju poruke, prije svega SAD koje pojačavaju ekonomski pritisak na Kinu. Kina je većinu svojih dolarskih rezervi uglavnom reciklirala, koristeći ih za kupovinu američkih državnih obveznica, garantujući tako vladi SAD kontinuiran priliv jeftinog novca za finansiranje budžetskog deficita, a sebi simboličnu zaradu na kamatama.
Preusmeravanjem dela dolara u kupovinu zlata efektivno se smanjuje potražnja za američkim obveznicama, što u teoriji povećava troškove finansiranja američkog budžetskog deficita. Naravno, za sada se radi o relativno simboličnim iznosima, ali je reč samo o upozorenju da američki dolar nije jedina alternativa kada se radi o deviznim rezervama u ostatku sveta.
Prošlogodišnji nagli rast kupovine zlata pokazuje da nisu samo Kinezi i Rusi zabrinuti šta će se dugoročno dešavati sa dolarom. Udeo dolara u globalnim deviznim rezervama je trenutno oko 62 odsto, što je najniži nivo u poslednjih šest godina, dok je na drugom mestu euro sa dvadesetak odsto učešća.
Dolar je još uvek dominantna rezervna valuta globalno i tu se ništa neće promeniti kratkoročno, ali dugoročno niko ne može garantovati da će se postojeći status quo nastaviti.
U međuvremenu, SAD ostaje na vrhu liste po veličini zlatnih rezervi, koje zvanično iznose 8.133 tone, i ova se količina godinama ne menja. U slučaju SAD, zlato čini 75 odsto od ukupnih deviznih rezervi, u Rusiji 17 odsto, dok u Kini zlato je za sada samo 2,5 odsto od ukupnih deviznih rezervi. Imajući u vidu kineske globalne ambicije, prilično je sigurno da će kineska centralna banka nastaviti sa kupovinom zlata i u narednim godinama, a jedino je neizvestan tempo kojim će povećavati svoje zlatne rezerve.
Čije je italijansko zlato?
Indikativan je i primer Italije, koja je po količini zlatnih rezervi na trećem mestu u svetu sa 2.451 tonom zlata, gde aktuelna vlast pokušava i formalno preneti vlasništvo nad zlatnim rezervama sa centralne banke na vladu. Ključni argument vlade je da „zlato pripada Italijanima, a ne bankarima“. Osim italijanske centralne banke, ovakvom potezu se protivi i Evropska centralna banka, ali italijanska vlada je ionako u konstantnom sukobu sa Briselom kada se radi o budžetu i finansiranju deficita.
Za razliku od većine zemalja gde je centralna banka u vlasništvu države, u Italiji su vlasnici centralne banke poslovne banke, predvođene Intesa Sanpaolo bankom i Unicredit bankom. Namera italijanske vlade je da vlasništvo nad zlatom i formalno prenese na državu, što protivnici ovog predloga smatraju samo prvim korakom prema prodaji dela zlata kako bi se finansirao budžetski deficit, što vlada za sada demantuje.
Ono što je posebno interesantno je da vladajuća koalicija u Italiji predlaže i nacionalizaciju Centralne banke Italije u celini, tako što bi postojeći deoničari, poslovne banke, prodali svoje deonice vladi, ali po cenama iz 1930. godine. Konačan ishod bitke za vlasništvo nad zlatom je u Italiji još neizvestan, ali bi vladajuća koalicija realno mogla progurati zakon kroz parlament, preuzimajući kontrolu i nad zlatnim rezervama i nad centralnom bankom u celini, mada su na sceni različite političke kalkulacije i međusobno suprotstavljeni interesi.
Nagli rast popularnosti zlata među centralnim bankarima obično nije dobra vest, jer zlato tradicionalno dobija na značaju u periodima krize i globalne nestabilnosti. Sve glasnije diskusije, pogotovu u SAD, o „modernoj monetarnoj teoriji“, što je drugi naziv za praktično neograničeno štampanje novca, centralne bankare širom sveta čini nervoznim, pa je gomilanje zlata samo jedna od mera predostrožnosti za neizvesnu budućnost postojećeg globalnog finansijskog sistema, baziranog na američkom dolaru.
Izvor: Bif.rs
