Bivši guverner Narodne banke Srbije, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Dejan Šoškić, u intervjuu za Bankar.rs priznaje da bi, gledajući iz današnje perspektive neke stvari uradio drugačije u vreme dok je bio na čelu centralne banke, ali objašnjava i šta su nedostaci sadašnje monetarne politike.
Kritikujete činjenicu da NBS sprovodi model ciljanja kursa, iako se i u vreme dok ste vi bili guverner intervenisalo na međunarodnom deviznom tržištu gotovo svakodnevno, i to mnogo većim sumama nego što je to sada slučaj. U čemu je razlika?
– Razlika je ogromna i suštinska. Intervencije koje su rađene na deviznom tržištu dok sam obavljao fukciju guvernera NBS bile su potpuno u skladu sa zvaničnim modelom monetarne politike koju sprovodi NBS, a to je model Ciljanja inflacije. Dakle, poštovan je zvanični model monetrne politike i nije se fiksirao kurs. Ublažavana su pomeranja kursa ali je dozvoljavano da dinar postepeno gubi na vrednosti pod tržišnim pritiscima, a to je od ključne važnosti za zatvaranje spoljnotrgovinskog deficita i za stvaranje uslova za rast konkurentnosti naše privrede, veći izvoz i viši održivi privredni rast Srbije. Poslednjih godina, međutim, kurs je zapravo fiksiran bez zvanične promene monetarnog modela, tako da mi zvanično i dalje ciljamo inflaciju, a u praksi ciljamo tj. fiksiramo kurs. Tehnički, to je vrlo jednostavno uraditi, ali se time što govorimo da radimo jedno, a u praksi radimo drugo, gubi kredibilitet pred međunarodnim finansijskim tržištima i istovremeno se otežava rast konkrentnosti i ukupni privredni rast u našoj zemlji. Podsetiću vas da već više godina unazad Srbija beleži niže stope rasta od zemalja u našem regionu i to ne treba posmatrati odvojeno od sprovođenja monetarne politike.
Šta bi, po vama, trebalo raditi drugačije po pitanju monetarne politike?
– Trebalo je mnogo više i sistematski raditi na Dinarizaciji domaćeg finansijskog sistema. Samo uz veće korišćenje domaće valute u domaćem finansijskom sistemu, moguće je ojačati uticaj monetarne politike i stvoriti preduslove za ispoljavanje prednosti Ciljanja inflacije kao monetarnog modela. To bi istovremeno i smanjivalo rizike i druge prenapregnutosti u domaćem finansijskom sistemu što bi podstaklo privredni rast. Bez napretka u Dinarizaciji, formalno zadržavanje postojećeg modela nema opravdanja, posebno što vidimo da se u praksi on i ne sprovodi. Ako nema napretka ili volje da se domaća valuta više koristi u domaćem finansijskom sistemu (Dinarizacija), onda bi trebalo otvoriti temu izbora optimalnog modela monetarne politike za Srbiju. Kroz javnu stručnu debatu i uz usvajanje novog zvaničnog seta dokumenata, mogao bi se i zvanično promeniti monetarni model u zemlji, te da ne dolazimo u situaciju da u praksi negiramo monetarni model koji smo sami izabrali. Ovako, izabrali smo da neformalno fiksiramo kurs mimo zvaničnog monetarnog modela naše zemlje i da ga branimo restriktivnijom monetarnom politikom. To kratkoročno odgovara mnogima, verovatno je i politički popularno, ali srednjoročno i dugoročno otežava privredni oporavak zemlje.
ECB čini sve da podstakne privredni rast, a najavljeno je i dalje upumpavanje novca u te svrhe. Rekla bih da NBS ne radi ništa slično. Da li bi trebalo?
– Ne, NBS ne radi ništa slično, a zapravo već godinama unazad fiksirajući kurs, zapravo čini i suprotno. Jer fiksni kurs u uslovima nekonkurentne privrede, po pravilu, iziskuje restriktivniju monetarnu politiku nego što bi bilo optimalno za ciljanje inflacije i privredni razvoj zemlje. Tako se stabilnost dinara postiže ne na bazi konkurentnosti i izvoznih rezultata domaće privrede, već uz pomoć kratkoročnog (špekulativnog) kapitala koji ulazi i ostaje u našoj valuti (uglavnom investiran u državne hartije od vrednosti). Tako investiran špekulativni capital ostvaruje vrlo visoke stope prinosa što od kamata koje plaća naša država, što zbog nominalnog rasta vrednosti dinara koji se desio poslednjih godina (a nije ga trebalo dopustiti). I kao posledica toga, dinar se ponegde prolašava kao najprinosnija valuta i neki u zemlji se time ponose, a zapravo bi trebalo da bude obrnuto. Negativni efekti takve politike delom su vidljivi kroz ponovni rast trgovinskog deficita, niske stope investicija i niske stope privrednog razvoja u zemlji. Rekli ste da strane centralne banke upumpavaju novac u finansijski sistem i one to rade prirodno u uslovima kada je inflacija ispod inflacionog cilja i kada je potrebno podstaći privredni rast. Kod nas, međutim, od 2014, nekoliko godina kada je inflacija bila ispod inflacionog cilja i kada su stope privrednog rasta bile ispod proseka u regionu, monetarna politika je bila relativno restriktivna radi podrške stabilizaciji kursa. Jak dinar treba da bude posledica jake privrede. Njegovo veštačko jačanje restriktivnom monetarnom politikom privlači kratkoročni špekulativni capital i na srednji i dugi rok sputava privredni razvoj.
Kako vidite aktuelna dešavanja na domaćem bankarskom tržištu, odnosno postepeno ukrupnjavanje bankarskog sektora?
– To je, rekao bih, prirodno tržišno ponašanje. Potrebno je, međutim, biti vrlo obazriv u vezi toga ko su novi vlasnici banaka, i u skladu sa tim modifikovati i unaprediti superviziju banaka.
Koliko je banaka u Srbiji višak?
– Odgovor na to pitanje treba da da tržište.
Jesu li po vašem mišljenju pozitivne regulative kojima NBS reguliše ponašanje banaka (primera radi da ne smeju lažno da se reklamiraju, da moraju uredno i transparentno da obaveštavaju klijente o svim promenama uslova i slično)?
– Regulacija banaka je vrlo osetljiva oblast. Potrebno je imati smisla za očuvanje tržišnih sloboda, ali i usmeravati finom regulacijom poslovanje banaka u pravcu smanjivanja rizika, jačanja finansijske stabilnosti i zaštite javnih interesa. Objektivno informisanje potencijlanih klijenata banaka je nužno radi očuvanja finansijske stabilnosti i kredibiliteta bankarskog sistema u celini.
Već se spekuliše da postoji nekoliko zainteresovanih za kupovinu Komercijalne banke. Imate li ideju ko bi bio najizvesniji kupac?
– Važno je da budući vlasnik bude kredibilan, kompetentan i nameran da dugoročno razvija banku na stabilnim osnovama.
Je li dobro da Srbija ostane bez ijedne državne banke?
– Nije. Mislim da državno vlasništvo uopšte u privredi ali i u finansijskom sektoru nije problem po sebi. Problem je što je naša država slaba kao vlasnik i što se dopušta da pojedinačni i grupni interesi u poslovanju često budu iznad interesa države tj. poreskih obveznika. Normalna korporativizacija i jačanje državnih institucija rešilo bi mnoga otvorena pitanja u državnom (javnom) sektoru.
Dugo se već najavljuje da će prosečna zarada u Srbiji biti 500 evra. Kada je po vama realno da se to ostvari i hoće li se osetiti (uticaj na rast potrošnje, recimo)?
– Prosečne zarade u Srbiji treba da rastu sa rastom ekonomske aktivnosti i sa rastom konkurentnih znanja naših zaposlenih. Otuda bez stvaranja institucionalnih preduslova za rast privatnih investicija (efikasan pravni sistem, borba protiv korupcije i sl.) i sistematskog ulaganja i reformi u oblasti obrazovanja, ne treba očekivati značajniji rast (dugoročno održivih) prosečnih zarada u doglednom periodu.
Gde se u ekonomskom smislu nalazi Srbija u odnosu na zemlje regiona?
– Srbija se po pitanju ukupne stope privrednog rasta u poslednjih 10 godina nalazi praktično na začelju u regionu. Investicije u našoj zemlji (oko 18% BDPa) su niže od proseka u našem regionu (oko 23% BDP-a) i daleko su ispod nivoa potrebnog za dinamičniji privredni rast (preko 25% BDP-a). Od nas su daleko odmakle Rumunija i Bugarska, sustiže nas Albanija, a bivše jugoslovenske republike koje su bile znatno nerazvijenije od Srbije, danas su izjednačile svoj privredni razvoj sa našim, a Crna Gora nas je i pretekla. I ovo sve uprkos činjenici da Srbija verovatno ima najviše razvojne potencijalne u odnosu na zemlje iz našeg regiona.
