Izjava ekonomiste Ljubomira Madžara da Srbija nema najveći rast u regionu već da je među poslednje dve zemlje izazvala je buru reakcija, no reklo bi se da niko nije argumentovano opovrgao tu konstataciju. U intervjuu za Bankar.rs profesor Madžar objašnjava koliki je problem što se nadležni ponekad trude da nam iskrivljeno predstave ekonomsku sliku.
“Oko toga kakav nam je rast ne bi trebalo da bude nikakvih nesporazuma. Podaci su tu, kao i analize koje su na osnovu njih izvedene, pa je dovoljno obavestiti se pre svega o činjenicama a potom i o zaključcima koji su na osnovu njih jednostavno i prozračno izvedeni. Jedna lasta ne čini proleće, a privredni rast se ne procenjuje na osnovu jedne godine koja zbog mnoštva razloga može da bude i biva natprosečno uspešna kao stvar čiste slučajnosti. U obzir se mora uzeti period od najmanje pet godina, pa to uporediti sa zemljama koje su po stepenu razvoja, po skorašnjoj institucionalnoj istoriji i po efektima koje je produkovala tranzicija sa Srbijom kompatibilne”, objašnjava Madžar.
Reklo bi se da se sa vama slažu i nezavisne institucije.
– Postoji i jedna državna organizacija, Fiskalni savet, koja izvanredno dobro radi svoj posao i razvojne učinke brižljivo prati iz godine u godinu. Ako ovi iz vlasti ne veruju nezavisnim akademskim ekonomistima, neka pogledaju analize koje su stručno i objektivno izvedene u jednom eminentnom državnom organu.
Koliko je trenutno realna slika srpske ekonomije koja nam se prezentuje?
– Pružanje iskrivljene slike o privrednim učincima veliki je problem. Ta slika, pre svega, predstavlja, u izvesnom smislu transponovanu, sliku moralnosti onoga ko je emituje; kad vlast, makar i na taj način, krene da varaka narod, onda to nije dobra vlast i to nije dobro za narod. Takvi postupci bacaju senku na moralni profil vlasti, a iz toga proističe niz štetnih efekata koji ne ostaju striktno u okviru morala. Naravno da je to ozbiljan povod za brigu. Jednako je obespokojavajuća i činjenica da takav samohval demobiliše odgovorne na planu reformi i prilagođavanja institucija. Jer, ako se stvari tako uspešno odvijaju, ako smo najbolji u šire definisanom regionu, zašto menjati propise i procedure? Zašto dirati aranžmane koji nam regulišu privredu i sve ostalo? Ako je sve to tako uspešno, pravi zaključak morao bi da bude u duhu one latinske Nolli tangere! Ili Quieta non movere! Velika je protivrečnost u tome što se vlast s jedne strane toliko hvali svojim uspesima a s druge strane svečano obećava reforme i zaklinje se u njih.
A kako izgleda realna slika, pre svega po pitanju privrednog rasta o kome govorimo?
– Realna slika ove privrede najbolje se odražava kroz stope rasta planirane za ovu i par narednih godina. To je gornja granica onoga što bi moglo da bude realizovano. Kod planiranja je tipično takva situacija da ostvareno može da bude samo manje od planiranog, a premašaji planova su toliko retki događaji da o njima ne vredi zapodevati raspravu. Za zemlju koja je pri dnu evropskih zemalja poređanih po per capita dohotku, tih planiranih oko 4% rasta nije dovoljno. Ako se nismo odrekli nade da smanjimo drastični razmak u odnosu na evropski prosek, a posebno u odnosu na razvijenije zemlje, onda bi nam pre svega stvarne, a pogotovo planirane, stope morale da budu daleko veće.
Ni standard građana čini se nije baš značajno povećan?
Što se standarda tiče, većina onih sa kojima se dnevno susrećem ne zapaža niti konstatuje njegovo povećavanje. Ja sam najveći skok u standardu osetio 2001. godine kada su prestali prekidi u snabdevanju strujom, naglo povećani redovnost i komfor u javnom saobraćaju, na svakom uglu su nicale razne prodavnice i dohoci se dovoljno povećali, pa se mnogo toga što se na tim mestima nudilo odjednom moglo i kupiti. Sve to u odnosu na oskudna vremena koja su preovladavala pre toga. Poput kakvog melema za dušu doživljavala se tadašnja eksplozija uvoza, a ona je bila moguća zahvaljujući tome što su nam zapadni poverioci otpisali oko polovine duga koji je tada bio na nivou od nekih 8 milijardi dolara. Taj otpis duga je ogroman učinak tadašnje vlasti, kao i (uz ostalo) čin plemenite velikodušnosti zapadnih poverilaca, s tim što nijedna od te dve krupne činjenice nije ni u struci na pravi način vrednovana niti u javnosti valjano percipirana i odmerena.
Je li greška što se raznim ustupcima privlače strani investitori, dok se reklo bi se, na domaće ne obraća pažnja?
– U poslednjih dvadesetak godina stopa investicija (učešće investicija u bruto domaćem proizvodu, famoznom BDP) bila nam je zabrinjavajuće nedovoljna, negde na oko 2/3 stope investicija u grupi uporedivih zemalja iz našeg susedstva i zemalja izišlih ili na izlasku iz tranzicije. To je prvi, neposredni uzrok našeg sporog rasta. Da nije stranih direktnih investicija, opet famoznih SDI, stopa investicija bila bi daleko manja i rast u približnoj srazmeri sporiji. Strategiju ubistvenog prenaglašavanja SDI bez, koliko zapažam, ikakvog doticanja domaće akumulacije smatram pogubnom. Nije mi poznato da se ijedna zemlja razvila na tuđoj akumulaciji. Zbog nesređenog institucionalnog poretka i pravne nesigurnosti, SDI koje dolaze u našu zemlju nisu od onih vrhunskih i razvojno najproduktivnijih. Iz raznih razloga ugovori o SDI sadrže i tajne klauzule, a u jednoj visoko korumpiranoj zemlji to je prava pošast. Štete od takvih poslovnih kombinacija šire se kroz privredu i celo društvo, daleko preko granica koje se odnose na same te poslovne poduhvate. Krajnje je vreme da vlast počne makar da govori o domaćoj akumulaciji i o merama koje bi je nekako podstakle.
Mi strane investitore i subvencionišemo…
– Naročito je pogubno subvencionisanje SDI, i to zbog mnoštva činjenica, među kojima je potrebno istaći već pomenutu korupciju i okolnost da se kroz SDI uvodi jedan režim diskriminacije domaćih privrednika, a uspešnom rastu ne može se nadati vlast koja se prema svojim preduzetnicima tako neprijateljski postavi. Da se i ne govori o isledničkom i sudskom proganjanju krupnih privrednika i o pobijenim optužnicama čak i u našim ne baš povoljno pozicioniranim sudovima. Subvencije su loša zamena za reforme koje konačno naš institucionalni poredak treba da dovedu do nivoa kakav je primeren savremenim ili bilo kakvim tržišnim privredama. Uz valjane institucije strane investitore ne bi trebalo privlačiti davanjima koja liče na mito a kao nekakva dugoročna orijentacija sigurno ne mogu ni da se zamisle a kamoli prihvate.
Imajući sve rečeno u vidu, Srbija kao takva da li bi uspela da se izbori sa novom svetskom ekonomskom krizom koju sve više najavljuju stručnjaci širom sveta ili nam sledi tmuran scenario kao 2008?
– Kriza nikome nije otvorila vrata raja, a najmanje bi to učinila zemlji kakva je Srbija. Taman su donekle sređene javne finansije, a vlasti đavo ne da mira i odmah hita da poveća plate u javnom sektoru, i to po stopama koje su znatno iznad planiranog – za ostvarenje tek ostaje da se vidi – rasta BDP-a. Za tako nešto nema nikakvog ekonomskog opravdanja. Tačno je da su neki delovi javnog sektora (u zdravstvu, prosveti…) nedovoljno plaćeni i da pažljivo odabranim segmentima treba povećati dohotke. Ali, vlast je u tome krenula preširoko i neselektivno, a tamo gde je selektivnost i ispoljena, bila je pogrešno usmerena. Favorizovani su vojska, policija, verovatno i bezbednosne službe, a takva prioritizacija sektora podseća ne zemlje o kojima bismo radije da ne razmišljamo. Naš sistem javnih finansija još uvek je daleko od toga da bi moglo da se ustvrdi da je potpuno konsolidovan, a Fiskalni savet je ustanovio da su rezultati stvarno lošiji od nominalno predstavljenih; kad se, naime, uzmu u obzir neki vanredni i vanredno povoljni faktori koji su jednokratni i sa kojima se ne može računati u narednim godinama, onda smo umesto skromnog suficita u budžetu ostvarili skroman deficit. Na jače udare eventualne nove krize mi nismo otporni niti je fiskalna politika išla za akumuliranjem nekih rezervi i za stvaranjem otpronosti, što bi nas na udare krize učinilo rezistentnim. Za takve udare nismo pripremljeni, a ako kriza bukne, mnogo će nas boleti.
Hoćemo li preživeti novu krizu, imajući sve u vidu?
– Sve to ne znači da krizu nećemo preživeti; u nedavnoj, a pogotovo u daljoj prošlosti prgrmeli smo mnoge krize; kriza nije kraj sveta i kraj života. No, u slučaju krize troškovi i gubici biće nam mnogo veći nego što bi morali da budu, a ta objektivno izbežljiva nevolja ide, dakako, na dušu vlasti. Ovde mora da se kaže nešto što u političkim analizama nije uočeno: odgovornost vlasti srazmerna je njenoj snazi, a ova vlast je monolitna i odveć moćna, pa je i njena odgovornost daleko veća od odgovornosti mnogo slabijih koalicionih vlada kakve smo imali sve do 2012. godine.
Privreda godinama iznosi zamerke na, reklo bi se, iste stvari koje otežavaju poslovanje. Ja li situacija počela da se popravlja ili smatrate da je dug put pred državom kad su u pitanju uslovi poslovanja?
– Poslovični poslovni ambijent daleko je od toga da bude racionalno uređen i na zdravoj osnovi podsticajan. Za gradnju razvojno produktivnih institucija treba znanje, dobrih i valjano odabranih kadrova, dosta novca i vremena, a mi u Srbiji ništa od toga nemamo koliko treba. Pogubnije od svega je to što nema dovoljno ni političke volje. Zdrav institucionalni ambijent nije kompatibilan sa partijskim kadrovanjem, a za vladajući direktorijum nije mnogo ni poželjan jer podrazumeva red, prozračnost u odnosu prema javnosti i sasecanje mogućnosti za korupciju. Čini se da onaj od koga gradnja razvojno efikasnih institucija zavisi nema mnogo interesa da njihovim razvijanjem sam sebi veže ruke.
Razne su potencijalne verzije prodaje Komercijalne banke do sada iznete. Na koji način bi ta banka po vama trebalo da se proda, ako uopšte smatrate da je treba prodati?
– S obzirom na veliko vlasničko učešće države, Komercijalna banka i ne izgleda toliko neefikasna koliko bi se na bazi bogatih iskustava sa državnim gazdovanjem moglo očekivati. Sigurno je ipak da bi ona bila efikasnija u nekom zdravijem vlasničkom aranžmanu. Ako bi novi vlasnik rešio da je ugasi, onda bi to, bar u principu, značilo da ni u dosadašnjem svojinskom aranžmanu nije trebalo da postoji. Ako se krene u prodaju, treba je prodati najpovoljnijem ponuđaču i bez kolateralnih obaveza kao što je dodatno investiranje i zapošljavanje unapred utanačenog broja radnika. Posebno bi bilo preporučljivo da ta transakcija bude obavljena bez tajnih ugovornih klauzula.
Kako gledate na promene vlasničkih struktura na domaćem bankarskom tržištu poslednjih meseci?
– Primećujem diskretan trend u jačanju privatizacije kroz uvećavanje odgovarajućih vlasničkih udela. Imajući u vidu dosadašnja iskustva, verujem da je taj trend povoljan i koristan. Naime, bankarski sektor nam je privatizovan ponajbrže i u natprosečno visokom stepenu. Taj sektor je po mom razumevanju istovremeno i najbliži savremenim svetskim stadardima upravljačke efikasnosti i poslovne racionalnosti.
