Ivan Nikolić, direktor razvojnih projekata u Ekonomskom institutu i urednik MAT-a, za Bankar.rs poručuje da je upravljanje investicijama jedan od najvećih izazova za kreatore ekonomske politike.
Za dinamičniji privredni rast osim pukog uvećanja stope ulaganja mnogo važnije ulagati u prave stvari, na pravi način. Tu ima još puno prostora gde se možemo popraviti, kaže Nikolić.
Reklo bi se da i dalje imamo nedovoljno visok stepen investicija. Šta je po vama razlog tome i nedostaju li nam domaće investicije?
– Na osnovu kretanja raspoloživih indikatora, bruto investicije u osnovna sredstva u 2018. godini, u odnosu na prethodnu godinu, su ostvarile realan rast po stopi od 9,2%. To je dvostruko brže od rasta BDP-a. Zadovoljavajući rast je zabeležen i godinu dana ranije. Pritom, sve kategorije agregiranih kapitalnih dobara pozitivno doprinose stopi rasta investicija.
Posmatrano po tipovima osnovnih sredstava, daleko najznačajniji doprinos ukupnoj stopi rasta investicija potiče od kapitalnih ulaganja u zgrade i ostale građevine. Tu je svakako reč o infrastrukturnim projektima i izgradnji komercijalnih objekata, dok je stanogradnja još uvek u zastoju što ne ide u prilog održivom povećanju stope investiranja koja treba dostići četvrtinu BDP-a.
Ekonomista Ljubomir Madžar nedavno je izjavio da je srpska privreda među dve najsporije rastuće u regionu, što je izazvalo oštre reakcije. Je li u pravu?
– Da, ukoliko posmatramo ceo postkrizni period. Dilema je samo da li je to baš korektno. Naime, za razliku od zemalja koje su nakon naleta krize zapale u kratkoročnu recesiju mi smo zbog neodgovorne ekonomske politike tek 2013. nakon promene vlasti pristupili temeljnim reformama. Oštre mere štednje su sadržale i nominalno smanjivanje plata i penzija te redukciju zaposlenih u javnom sektoru. Realnim padom domaće tražnje dodatno je ograničen potencijal rasta. Gotovo da je čudo da kontrakcija aktivnosti do 2017. nije bila veća. Na startnu liniju, koja bi nas poredila sa ostalima, se vraćamo praktično tek 2017. Ali privredni rast Srbije od tog trenutka je među najdinamičnijim u regionu. Lane i u samom evropskom vrhu.
Reformisanje javnog sektora, koje se već godinama najavljuje, nikako da se sprovededo kraja. Koliko je bitno da se to što pre uradi i kolike će benefite doneti?
– Naprotiv, javni sektor se poslednjih godina ozbiljno reformiše. Refleksija uspešnosti ovog procesa je uravnotežen budžet, niska i stabilna inflacija petu godinu zaredom i stabilan kurs dinara, udeo javnog duga koji je za tri godine opao sa preko 70% BDP-a na oko 54%. Beleži se ozbiljan rast zaposlenosti. Rešen je višedecenijski problem smederevske železare i RTB Bora.
Međutim, reforme nisu završene. Veoma je važno stalno unapređenje upravljanja javnim i državnim preduzećima u cilju podizanja efikasnosti i kvaliteta javnih usluga.
Procenjuje se da kamatne stope neće rasti ove godine, a možda čak ni do kraja 2020. Kada po vama do dog rasta može doći i hoće li on biti drastičan?
– Zahvaljujući nepovoljnijim makroekonomskim pokazateljima i izgledima za naredni period čelnici FED-a i ECB-a su za sada prikočili dosadašnje ublažavanje monetarne politike. To se vidi i iz njihove retorike. Izvesno je da se tu ništa bitnije neće menjati do sredine ove godine. Čak se čini da prevladava mišljenje kako je sledeći korak FED-a pre smanjivanje kamatne stope, a ne podizanje.
Sve su češće procene kako svetskih, tako i domaćih stručnjaka da je samo pitanje momenta kada će nastupiti sledeća svetska ekonomska kriza. Kakva je vaša procena?
– Ekonomske krize u tržišnoj ekonomiji su neminovna pojava. Čak se javljaju se u relativno stabilnim razmacima i čini se da je magnituda poremećaja i posledica sa svakom novom krizom snažnija od prethodne. Od prve polovine 2018. je jasno da se gomilaju negativni rizici usporavanja globalne privredne aktivnosti, dok su pojedine zemlje evrozone već u tehničkoj recesiji. Kao ključni uzroci navode se geopolitička previranja, rastući protekcionizam i trgovinsko nadgornjavanje SAD i Kine, neizvesnost oko ishoda izlaska Velike Britanije iz EU, restriktivnije politike FED-a i ECB-a, te volatilnost na finansijskim tržištima koja je bila naraočito naglašena krajem prethodne godine.
Za nas je rizik utoliko veći što je kontrakcija aktivnosti u novembru i decembru bila izražena u Italiji i Nemačkoj, koje su prve dve zemlje po značaju za naš izvozni rezultat premda tamo završi četvrtina robnog izvoza. Slučajno se pogodilo da se ovom eksternom ograničenju gotovo istovremeno priključuju i takse koje je Priština uvela što je dodatno nepovoljno pogodilo pojedine sektore prerađivačke industrije, naročito prehrambeni.
Dođe li do nove krize, koliki će to udar biti po srpsku ekonomiju, imajući u vidu da smo mala zemlje koje uvek osete posledice dešavanja u Evropi i svetu?
– Srbija i Hrvatka su male ekonomije. Iskustvo iz ranijih kriza nam govori da će vremenski period koji je potreban da bi se zemlja stabilizovala od negativnog šoka koji je neminovan zavisiti najpre od aktuelnog zdravlja njene privrede. I ekonomija Češke i Slovenije je trpela negativne posledice naleta krize iz 2008. ali su se stvari normalizovale već za godinu ili dve dana. Srbija je danas u mnogo boljoj ekonomskoj poziciji nego što je bila pre 2008. kada nas je kriza zamalo dotukla da nam je trebalo bezmalo deset godina da uravnotežimo makroekonomski okvir. Pritom mi se čini da smo za razliku od Hrvatske mi to bolno makroekonomsko prilagođavanje završili. Njima tek predstoji.
