Rat koji je prethodio raspadu Jugoslavije počeo je pre nešto više od 30 godina, a pitanja imovine fizičkih, ali i pravnih lica još uvek nisu do kraja rešena uprkos Sporazumu o pitanjima sukcesije kojim su se novoformirane države (naslednice) obavezale na osnovne principe i obaveze prilikom podele imovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
Na nedavno održanom, 20. redovnom sastanku Mešovitog komiteta za raspodelu diplomatske i konzularne imovine u Sarajevu, Republici Srbiji dodeljena je ambasada bivše SFRJ u Kopenhagenu, ambasada/rezidencija u La Pazu (koju će deliti zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Severnom Makedonijom), deo ambasade i pomoćni objekat u Nju Delhiju, kao i stan u Trstu (koji će naša zemlja takođe deliti zajedno sa Severnom Makedonijom).
“Pitanje sukcesije diplomatske i konzularne imovine bivše SFRJ regulisano je Aneksom B Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je potpisan u Beču 29. juna 2001. godine. Republika Srbija ratifikovala ga je 1. jula 2002. godine. U Dodatku Aneksa B (koji je jedan od ukupno sedam aneksa) data je lista diplomatske i konzularne imovine bivše SFRJ – 123 nepokretnosti, ukupne vrednosti 266,40 miliona dolara. Navedene vrednosti ne predstavljaju aktuelne tržišne vrednosti, već su rezultat procena koje su rađene u vreme pregovora o zaključivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije”, navode za Biznis.rs u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.
Prema Sporazumu, Srbija od navedenih vrednosti ima pravo ukupnog učešća u visini od 39,5 odsto, Bosna i Hercegovina – 15, Republika Hrvatska – 23,5, Republika Severna Makedonija – osam odsto, Republika Slovenija – 14 odsto.
“Od ratifikacije do danas, od raspoloživa 123 objekta fizički je raspodeljeno 95 objekata, od kojih je 41 pripalo Republici Srbiji. Ostalim državama sukcesorima pripalo je ukupno 54 objekta (Hrvatskoj 24, Bosni i Hercegovini 12, Sloveniji 13, a Severnoj Makedoniji pet)”, objašnjavaju u Ministarstvu spoljnih poslova.
Srbiji su, između ostalog, pripale nepokretnosti u Australiji (generalni konzulat u Sidneju i rezidencija u Kanberi), Češkoj (ambasada), Finskoj (ambasada), Francuskoj (rezidencija), Grčkoj (ambasada/rezidencija u Atini i generalni konzulat u Solunu), Italiji (ambasada u Rimu i tri stana u Trstu), Kanadi (rezidencija), Mađarskoj (ambasada i kuća u Budimpešti), Meksiku (ambasada), Portugaliji (rezidencija), SAD (rezidencija), Nemačkoj (generalni konzulat u Frankfurtu i ambasada u Berlinu), Švajcarskoj (stalna misija u Ženevi), Turskoj (rezidencija i kuća u Ankari, zemljište u Istanbulu) i Peruu (ambasada i rezidencija), Venecueli (ambasada), Egiptu (ambasada/rezidencija i garaža)…
Raspodela nepokretnosti bivše SFRJ iz dodatka Aneksa B ovim je u potpunosti okončana. Ukupno je odlučeno o statusu 107 nepokretnosti (od 123), dok je preostalo da se raspodeli još svega 16 nepokretnosti iz Dodatka Aneksa B, uključujući i jedan broj nepokretnosti čiji se imovinsko-pravni status proverava i potencijalno može biti sporan, ističu u Ministarstvu spoljnih poslova.
Pomenute nepokretnosti nalaze se u Ruskoj Federaciji, Bugarskoj, Rumuniji, Kipru, Indoneziji, Kambodži, CAR, Zambiji, Republici Kongo, Etiopiji i Ugandi.
I dok se u podeli diplomatsko-konzularne imovine najdalje odmaklo, čini se da su brojna druga pitanja ostala otvorena. Prema mišljenju stručnjaka, Srbija se držala samog sporazuma, a mnogi se slažu da se naša zemlja “zaletela” u vraćanju imovine pojedinim preduzećima.
“Sam Sporazum o sukcesiji, koji je zaključen pre više od 20 godina u naboju energije post devedesetih davao je neku nadu da će se imovinska pitanja na teritoriji bivše Jugoslavije rešiti na jedan srazmeran i pravičan način. Međutim, 20 godina kasnije shvatamo da je primena Sporazuma o sukcesiji u odnosu na određene države samo mrtvo slovo na papiru”, kaže za Biznis.rs advokat i stručnjak za pitanja sukcesije Ivan Simić.
On smatra da je proces raspodele diplomatsko-konzularnih predstavništva gotovo završen, ali da ostaje problem privatne imovine.
“Kada govorimo o nečemu što predstavlja privatnu imovinu – sve ono što je bilo u vlasništvu fizičkih i pravnih lica, uglavnom društvenih preduzeća u bivšoj Jugoslaviji, ostalo je nerešeno. To se naročito odnosi na imovinu preduzeća rezidenata Srbije u Hrvatskoj. Sama Republika Hrvatska potpisan Sporazum o sukcesiji tretira kao jednu vrstu krovnog sporazuma”, navodi Simić.
Prema njegovim rečima, jedan trend ostao je nezapažen od same EU, a to je konfiskacija imovine koju je Hrvatska sprovela devedesetih godina.
“Tada je Republika Hrvatska sistemskim aktima, zakonima i podzakonskim aktima donoseći zakone i propise konfiskovala imovinu nerezidenata Hrvatske, tačnije, uglavnom srpskih i crnogorskih preduzeća”, kaže Simić.
Nakon potpisanog Sporazuma o sukcesiji očekivano je bilo da se ta imovina vrati. Međutim, kako objašnjava naš sagovornik, ona ne samo da nije vraćena, već su krenuli i sudski postupci u kojima ni hrvatsko pravosuđe nije stalo na stanovište da sam sporazum po svojoj pravnoj hijerarhiji ima jaču pravnu snagu od lokalnih zakona.
“Dakle, hrvatsko pravosuđe je stalo na stanovište da nema mesta primeni tog sporazuma, da je on jedan krovni sporazum i da se dalje mora razrađivati kroz bilateralne sporazume država članica”, navodi Simić.
Dodatni vetar u leđa hrvatskom pravosuđu, dodaje, pruža i sama činjenica da do 1997. godine Hrvatska nije bila potpisnik evropske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama. Samim tim sve pravne akte koje je Hrvatska do tada donosila Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ne može da preispituje, jer ne podležu vremenskom važenju.
Kada je reč o potraživanjima naših preduzeća, gotovo da nije bilo nijednog ozbiljnijeg preduzeća u Srbiji koje nije imalo nekakvu imovinu u Hrvatskoj. Bilo da je reč o pokretnoj ili nepokretnoj imovini.
“Bilo da se radilo o poslovnicama i filijalama bivših jugoslovenskih banaka, robnih kuća ili o odmaralištima. Bukvalno nije postojalo ozbiljnije pravno lice sa teritorije Srbije koje nije imalo barem nešto od imovine u Hrvatskoj. Takođe, značajna su i potraživanja u vidu kreditnih linija koje su ostala nevraćene prema bivšim jugoslovenskim bankama”, kaže naš sagovornik i dodaje da se najznačajnija potraživanja odnose na Hrvatsku, jer je tu bilo najviše ulaganja u bivšoj Jugoslaviji.
“Što se tiče Bosne i Hercegovine, tu je situacija za nijansu bolja, kao i u Severnoj Makedoniji, u kojoj nije bilo nekih posebnih potraživanja, ali najveći problem jeste u Hrvatskoj. Ona kao najmlađa članica EU bukvalno svojim inkvizitorskim i konfiskatorskim aktima urušava fundamentalne vrednosti same EU kao što je jedno od osnovnih civilizacijskih prava – pravo na imovinu”, smatra Simić.
Pojedina hrvatska preduzeća imala su takozvane OOUR, koji su po nekadašnjim zakonima bila osnovna organizacija udruženog rada, koje su se uglavnom izdvajale iz tzv. SOUR, odnosno složene organizacije udruženog rada i kao takve nastavljale da funkcionišu.
“Nekadašnja društvena preduzeća imala su radničke savete kao vrhovni organ odlučivanja, koji su analogni današnjim skupštinama akcionara. Takozvane osnovne organizacije udruženog rada izdvajale su se i nastavljale da funkcionišu. Takva je situacija bila i sa Borovom kada su radnički saveti odlučili da nastave da funkcionišu kroz preduzeće Boreli, odnosno da nastave da proizvode i obavljaju svoju delatnost, za šta su i registrovani”, zaključuje Simić.
