Kako da za 10 godina postanemo najbogatija zemlja na svetu?
Prema vesti sa sajta RTS-a, Ministarstvo privrede je sprovelo analizu davanja državnog novca privatnim preduzećima i rezultati su više nego odlični: poklonjena državna sredstva se vraćaju četvorostruko za samo 16 meseci.
Ovoliki prinos od 300% godišnje (400% za 16 meseci) je nesvakidašnje visok. Za tolikim prinosom Gazda Jezda i Dafina mogu samo da plaču, da ne računamo međunarodne investicione fondove – čiji je prosečni prinos na kapital bio tek 16% u prethodnoj godini. Čak i najuspešniji hedž fond na svetu imao je 2020. godine prinos od 120%, što je izuzetno loš rezultat u odnosu na genijalne performanse ovog državnog programa.
Možemo da uskoro zamislimo i hiljade menadžera investicionih fondova, diplomaca Ivy League fakulteta, kako čekaju na aerodromima let za Srbiju, da se vakcinišu, ali i da nauče poneku mudrost stručnjaka iz Ministarstva privrede na skupim seminarima u Sava centru. Mlade nade sveta finansija na postdiplomske studije više neće ići u Njujork ili London, već u Beograd, a umesto na prakse u McKinsey, Lloyd’s, Deutchebank-u ili Nakamura-u prijavljivaće se u Ministarstvo privrede. Studenti finansija širom sveta će u slobodno vreme učiti srpski jezik, koji će postati najpopularniji jezik na Duolingo-u, a Filološki fakultet će otvoriti centre za testiranje poznavanja srpskog jezika širom sveta.
Kako da brzo postanemo najbogatija zemlja na svetu?
Sve ovo me je navelo da predložim genijalni ekonomski plan kako da Srbija preskoči razvojni put Japana iz decenija njegovog brzog razvoja i kako da za samo nekoliko godina postanemo najbogatija zemlja na svetu. Naime, hajde da najveći deo budžeta izdvojimo za ove projekte, neka novac država daje privatnim preduzetnicima i za godinu dana utrostručimo uloženi novac. Čak i ne moramo ništa da štedimo – kapitala na svetskim finansijskim tržištima ima, Srbija se relativno jeftino zadužuje – u martu ove godine smo se na 12-godišnje evroobveznice zadužili po kamatnoj stopi od 1,74%. Zadužimo li se i potom uložimo ovaj novac preko programa Ministarstva privrede (tačnije, poklonimo ga privatnim investitorima) za godinu dana ćemo ga imati tri puta više. Jedna milijarda koju uložimo u ovaj program donosi nam 3 milijarde za samo godinu dana, 10 milijardi donosi 30 itd. Za samo nekoliko godina, Srbija postaje razvijena poput Nemačke – minimalac u zemlji je 1.000 evra, koliko iznosi i prosečna penzija, a prosečna plata već prelazi 2.000 evra. Ali za time nema ni potrebe – sa ovolikim sredstvima Srbija prva na svetu uvodi univerzalni dohodak (universal basic income) i radi samo onaj koji to želi.
Ako vam ovaj scenario ne zvuči baš realno, možda to nije do vas, već je do pomenute studije Ministarstva privrede. Prvo, mi o toj studiji ne znamo ništa – nje na sajtu Ministarstva nema da možemo da je pogledamo i komentarišemo, ne znamo ništa ni o metodologiji koja je korišćena niti o samim podacima koji su obrađivani. Ako imate loše podatke, ni rezultati istraživanja neće vam biti relevantni – dok akademci ovo opisuju rečima „garbage in, garbage out“, dotle naš narod ima izreku o tome od čega se pita ne može napraviti. Loša metodologija može da posluži kao dokaz da je Zemlja ravna ploča – verovali ili ne, pre nekoliko godina sam čitao naučni rad objavljen u jednom našem stručnom časopisu koji je tvrdio da rast poreskih prihoda od PDV-a i poreza na dohodak ima pozitivan uticaj na ekonomski rast, što su autori i dokazali ekonometrijskim metodama. Problem leži u tome što ovo pada na domenu formalne logike: nije rast poreskih prihoda doveo do ekonomskog rasta, već je ekonomski rast doveo do rasta poreskih prihoda. Jer prvo rastu proizvodnja, zarade i potrošnja, pa potom rastu poreski prihodi, a ne obrnuto. Sam prilog na RTS-u je skaredan i više liči na prenošenje dopisa Ministarstva privrede, malo obogaćenog slikama iz proizvodnih hala, a tu je ubačen kao sagovornik i radnik iz programa prekvalifikacije koji ima veze sa programima subvencionisanja privatnih investitora koliko i nilski konji sa baletom.
U prilogu se spominje da je studija rađena na „reprezentativnom uzorku“ ovakvih preduzeća, ali kada se israživanja rađena na uzorku prezentuju onda se navodi i koliko iznosi populacija entiteta iz kojih je uzet uzorak, potom koliki je broj entiteta u uzorku, koliki su nivo pouzdanosti i interval poverenja. Osim toga, potpuno je nejasno zašto je istraživanje rađeno na uzorku, imajući u vidu da se u vesti navodi da je bilo ukupno 177 pojedinačnih projekata – uzorkovanje se radi kada je populacija veoma velika i ne može da se obuhvati istraživanjem (na primer, ako istražujemo javno mnjenje kako će ljudi glasati na izborima ili koliki iznosi škart u proizvodnji u fabrici cevi). Ovako mali broj projekata znači da nikakvom uzorku ovde nema mesta.
Drugim rečima, rezultate ove studije (ako je uopšte i sprovedena) pas sa maslom ne bi pojeo. Ovo naravno ne bi bio ni prvi put da prestavnici vlasti izmišljaju podatke i studije kada im to odgovara – podsetimo se samo genocida nad nesrećnim peračima prozora u Americi ili višespratnica koje uništavaju natalitet. Imajući u vidu te slučajeve, kao i sve prethodno pobrojane manjkavosti koje smo mogli da vidimo čak i iz ovako šturog i neprofesionalnog priloga RTS-a, treba da se ponašamo kao da ova studija ne postoji, sve dok je celu ne vidimo crno na belo.
Izvor: Talas.rs
