Unazad nekoliko godina Evropa zagovara britanski model finansiranja zdravstva iz budžeta. I Crna Gora je prošle godine ukinula doprinose za zdravstveno osiguranje na zarade zaposlenih, a država preuzela finansiranje.
U Srbiji je ovaj model 2014. godine predložio tadašnji ministar privrede Saša Radulović, a NALED prošle godine.
– Predlog NALED-a je da se razmišlja u pravcu ukidanja doprinosa za zdravstvo i prelazak na finansiranje iz budžeta odnosno opštih poreza, čime bi svi građani imali zdravstveno osiguranje – naveo je prošle godine direktor za konkurentnost i investicije u NALED-u Dušan Vasiljević.
Novi nameti
Ipak i poslodavci i sindikati u Srbiji nisu pristalice ove ideje, a kao glavni protivargument navode da bi u tom slučaju država povećala druge poreze.
– Skeptik sam po tom pitanju. Činjenica je da su doprinosi za zdravstvo ravnomerno raspoređeni na poslodavca i zaposlenog i da ukupno iznose 10,2%, ako se ne varam. Ali, je i činjenica da, ako bi se doprinosi za zdravstvo prebacili na budžet, to bi približno bilo nepune 2 mlrd EUR. A državi samo ne ruku u džep. Onda bi država bila prinuđena da, usled nedostatka budžetskog prostora, iznalazi rešenja za kompenzaciju kroz razne vidove namenskih poreza. Najjednostavije bi im bilo kroz povećanje PDV-a, akciza ili povećanje poreza na zarade, gde bi sve palo u vodu za šta se mi kao Unija borimo godinama unazad, ali i ne samo mi. To bi bila neminovnost koje se država ne bi libila – rekao je za eKapiju direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković.
Prema njegovim rečima ima zagovornika koji kažu da bi se tih 10,2% prelilo u neto zarade zaposlenih i samim tim povećala potrošnja, a kroz nju i prihodi države.
– A da li smo sigurni i po kom zakonu bi poslodavac bio u obavezi da to uradi? I Robert Oven i Sen Simon i Šarl Furije bi odmahnuli glavom, kao najveći social utopisti – ističe Drobnjaković.
Sličnog mišljenja je generalni sekretar Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Nebojša Rajković.
– Korist od eventualnog ukidanja obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno prestanka plaćanja doprinosa imala bi samo država koja bi povećala poreze najmanje za iznos dosadašnjeg priliva sredstava od zdravstvenog osiguranja i dodatno uvećala budžet, a sredstva za zdravstvo delila bi arbitrarno, birokratski sporovozno uz obaveznu endemsku korupciju. Građani bi prividno uvećali prihode oko 0%, ali samo na kratak rok, a šta bi dobili za „džabe“ od, iovako problematičnog, zdravstva možemo da pretpostavimo – kaže Rajković za naš portal.
Koliki doprinos treba da bude
Prema njegovim rečima, ono o čemu bi moglo da se razgovara jeste visina doprinosa.
– Pitanje je koliki doprinos treba da bude, način trošenja sredstava, posebno je problematičan princip uzajamnosti koji se primenjuje da svi imamo isti obim zdravstvenih usluga, a doprinose plaćamo u različitim iznosima i niz drugih pitanja koja bi bila predmet reforme zdravstvenog osiguranja, ali je pitanje osiguranja, odnosno plaćanja doprinosa nesporno – ističe Rajkoivć
Šta kažu stručnjaci i može li primer iz Crne Gore biti naša vodilja?
U Crnoj Gori su od početka 2022. godine ukinuti doprinosi za zdravstvo u okviru veće poreske reforme pod nazivom Evropa sad. Taj potez razvio je debatu i u Srbiji. Kada su ovakvu reformu predložile i neke od opozicionih stranaka, ministar finansija, Siniša Mali oštro je odbacio ovu ideju.
– Ukoliko bi doprinosi za zdravstvo bili ukinuti, posledica bi bila gubitak prihoda opšte države za oko 330 milijardi dinara. Jedino razumljivo u takvom slučaju bi bilo da se poveća PDV, i to za minimum 5%, kako bi bio zadržan isti nivo prihoda. Razmere takve neodgovorne politike bi bile stravične, pre svega po građane, jer bi to značilo poskupljenje svega. U svakom slučaju, u današnjim uslovima visoke i preteće inflacije, rast dohotka bio bi dodatno obezvređen većom inflacijom – naveo je tada Mali.
Dva pravca
Prema rečima Aleksandra Vasića, člana UO Udruženja poreskih savetnika Srbije, kaže da su dva načina na koju bi takvu eventualnu reformu bilo moguće sprovesti.
– Dva su pravca. Jedan je smanjenje rashoda, tj. racionalizacija u zdravstvenom sistemu, ali tako da ona ne utiče na kvalitet. Drugi je poreska politika, koja će opredeliti iz kojih izvora će ti rashodi biti finansirani, iz doprinosa, kao što je sada ili iz nekih drugih poreza – kaže Vasić.
Dodaje i da postoje samo dva izvora iz kojih bi sredstva za zdravstvo mogla biti obezbeđena.
– Ili preraspodelom budžetskih davanja, što bi značilo da se nekom drugom ukine finansiranje, ili povećanjem poreskih prihoda, npr. povećanjem PDV i/ili akciza. Lično i smatram da bi se mogle napraviti „probne reforme“ koje bi obuhvataLe smanjenje doprinosa u cilju rasterećenja zarada, a povećanje npr, akciza (cigarete, alkohol…) možda čak i PDV-a i usmeravanjem tih povećanih prihoda na finansiranje zdravstva – navodi naš sagovornik.
Ističe i da nikako ne smemo zabraviti racionalizacije, koje moraju biti stalni posao.
– Lako je doneti brze i radikalne mere, kao što je Crna Gora uradila, ali treba primeniti mere koje su dugoročno održive. Mi moramo da budemo svesni da više nemamo pravo na greške – ističe Vasić.
Potez Crne Gore, iako označavan kao finansijski neodrživ, za sada, funkcioniše.
Nedavno je tamošnji ministar finansija Aleksandar Damjanović saopštio da je državna kasa puna, a „trenutni dobri pokazatelji daju nadu i optimizam da će se u istom ritmu nastaviti i do kraja godine“, a Crna Gora ima najveće prosečene plate u regionu.
Tako je prosečna neto zarada u junu iznosila 906,77 EUR, dok prosečna zarada npr. nastavnika iznosi 813,85 EUR.
Izvor: Ekapija/Bif.rs
