Otkup sopstvenih akcija ili dužničkih hartija od vrednosti (korporativnih obveznica) ovih dana ponovo je aktuelna tema u finansijskom svetu. Najveći slučaj u poslednje vreme svakako je onaj vezan za preuzimanje posrnulog švajcarskog bankarskog giganta Credit Suisse.
Naime, UBS bankarska grupacija kao kupac/preuzimač obavezala se da će za 22,48 odsto udela u Credit Suisse dati 178 miliona svojih akcija – a dobar deo njih povlači iz dvogodišnjeg buyback programa koji je započet u martu prošle godine. Planirano je da za te dve godine UBS otkupi 298,5 miliona sopstvenih deonica, što je ekvivalent 8,47 odsto ukupno izdatih akcija grupacije.
UBS je pripajanje Credit Suisse koštalo tri milijarde švajcarskih franaka, uz još pet milijardi franaka preuzetih dugovanja.
U isto vreme, na drugom kraju planete, jedan od najbogatijih ljudi na svetu Gautam Adani pokušava da zaustavi propadanje svog finansijskog carstva, nakon što je izveštaj američke nezavisne analitičke kuće Hindenburg Research nazvao njegov uspon “najvećom korporativnom prevarom na svetu”, što je dovelo do gubitka tržišne kapitalizacije Adani Group od gotovo 100 milijardi dolara za samo jedan mesec.
Adani se odlučio za otkup korporativnih obveznica svoje najvažnije firme Adani Ports, upravljača nekim od najvećih svetskih luka, kroz koje je samo u martu prošlo 32 miliona metričkih tona robe, uz godišnji rast od 9,5 procenata.
U pitanju, dakle, nije uopšte “naivno” tržište na globalnom nivou. Primera radi, Wall Street Journal procenjuje da će samo kompanije listirane u prestižnom indeksu S&P 500 ove godine na svoje buyback programe potrošiti oko bilion dolara.
Zašto se velike kompanije uopšte odlučuju za opciju otkupa svojih akcija?
U principu, ovaj mehanizam im omogućava da učvrste svoju vrednost, a istovremeno smanje broj akcija u opticaju na otvorenom tržištu, što takođe može imati nekoliko strateških pogodnosti, u zavisnosti od situacije. Uglavnom ih kupuju kad im je cena ispod očekivane ili željene vrednosti, kako bi ih na vreme “povukli” iz opticaja, a preostaloj količini podigli cenu.
Proces otkupa je takav da kompanija može dati akcionarima tendersku ponudu, uz premiju u odnosu na trenutnu tržišnu cenu, gde oni imaju opciju da podnesu sve ili deo svojih akcija u datom vremenskom okviru. Alternativno, kompanija može imati unapred pripremljen program otkupa akcija na otvorenom tržištu u određenim vremenskim intervalima, kao što je to slučaj kod UBS-a. Kompanija može finansirati buyback gotovinom ili gotovinskim tokom iz poslovanja, zbog čega je bitno da u tom trenutku ima povećanu likvidnost.
Kako konstatuje Investopedia, buyback akcija može biti prilično niskorizičan pristup za kompanije da potroše prekomernu gotovinu iz svojih bilansa. Nasuprot tome, reinvestiranje novca u istraživanje i razvoj (R&D) ili plasman novih proizvoda može biti veoma rizično – ako se ove investicije ne isplate, taj teško zarađeni novac pada u vodu.
Otkup sopstvenih akcija može dovesti i do efekta “naduvavanja” knjigovodstvene vrednosti kompanije, ako se radi često.
Tenderska ponuda akcionarima, doduše, može biti i odbijena – takav se primer desio pre nekoliko dana u susednoj Bugarskoj, kada je predlog rukovodstva bugarskog fonda za nekretnine REIT za otkup 1,67 miliona akcija po ceni od 0,43 leva po komadu naišao na negodovanje jer je ispod tržišne cene. U pitanju je bio deo planiranog buyback programa kompanije, a ne prinudni otkup akcija, kao na primer u slučaju Luke Beograd.
Izvor: Biznis.rs
