Fudbalska legenda Siniša Mihajlović preminuo je juče u 54. godini života. Srbija i svet ga pamte kao izuzetnog fudbalera, čoveka kojeg su zbog svog udarca zvali “Božja levica”, bio je simbol Crvene zvezde koja je sa Mihom osvojila Kup šampiona u Bariju 1991. godine…
Osim ogromnog broja fudbalskih dostignuća, Siniša Mihajlović bio je porodičan čovek, šmeker, patriota. Važio je za vrlo karakternu osobu, koja “ne da na sebe” i koja je spremna na sve da bi odbranila svoj stav i to ga je često i koštalo.
U Mihinu BIZlife izdvaja neke njegove rečenice koje bi mogle da nauče mnogo one koji to žele.
Ovako je govorio Miha…
“Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Znam da priznam i svoje greške, znam da dam i primim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju da sam tvrd čovek. To je istina. I bolje je da me ne provociraju“, pričao je Miha.
“Kad sam šutirao penale, nisam gledao ništa, zatvorim oči i šutnem. A kod slobodnog udarca do poslednjeg koraka posmatram golmana. Ako ostane na poziciji, šutnem preko živog zida, ako se pomeri, gađam u njegov ugao. Uvek sam uzimao isti zalet“, pričao je on.
“Posle završetka igračke karijere želwo sam da postanem pomoćni trener i ostanem u sportu kome sam posvetio život. To se i dogodilo, počeo sam na poziciji pomoćnog trenera u ‘Interu’. Nisam osetio, a kamoli teško podnwo taj prelazak sa terena na klupu i u stručni štab. Bilo mi je lakše kad sam bio igrač nego sada. Pre sam obraćao pažnju samo na sebe i na to da dam sve najbolje što mogu za tim, a kao trener razmišljam o trideset igrača. Teže je biti trener, ali je to takođe posao koji mnogo volim i planiram da ga dugo još radim“, govorio je Miha.
Neretko je govorio i o svojoj bolesti.
“Plakao sam danima. Život vam prolazi pred očima u tim trenucima. Ali, poštujem bolest i suočiću se sa njom hrabro. Gledaću je u oči, kao što sam uvek i radio. Ne mogu da dočekam da odem u bolnicu i da počnem borbu. Bolest je agresivna, ali je pobediva. Objasnio sam to i svojim igračima. Bilo je suza i dok sam njima govorio situaciju”, rekao je Mihajlović kada je saznao da boluje.
“Često sam se opraštao od navijača, igrača, klubova, gradova… To je deo svake fudbalske ili trenerske karijere i stigne te u nekom trenutku, pre ili kasnije. Ništa nije večno, takvi su sportski ciklusu, ali ovoga puta osećaj je drugačiji, tužniji. Moja avantura u Bolonji nije bila samo sportska ili fudbalska, bilo je to jedinstvo duša koje su zajedno hodale kroz mračan tunel i tražile svetlo Vaša ljubav me je grejala u najtežim trenucima i pokušao sam to da vam vratim tako što se nikad nisam štedeo”, napisao u oproštajnom pismu na kraju troipogodišnje epizode u Bolonji, kada je dobio otkaz zbog bolesti.
“Srešćemo se opet, nadam se uskoro na terenu. Čiji god dres da nosim, nikada neću biti protivnik, samo jedan od vas”, napisao je tada “grande Miha”, kako su ga u Italiji zvali.
Izvor: BIZLife
