Prihodi ostvareni radom na platformama još 2020. godine su vredeli oko 14 milijardi evra, a procenjuje se da će uskoro dostići čak 20 milijardi. Računa se i da trenutno 28 miliona ljudi širom Evropske unije zarađuje putem angažovanja na online platformama, kao i preko „fizičkih“ poslova koje obavljaju kroz upotrebu platformi.
Još se, međutim, čeka na konačni tekst EU Direktive o poboljšanju uslova za platformski rad, a od njene preciznosti zavisiće i primenjivost, odnosno kvalitet statusa platformskih radnika u EU, ali i u zemljama našeg regiona, ako preuzmemo neka rešenja.
O tome je detaljno bilo reči na konferenciji „Budućnost rada 2022 – Paukova mreža platformske ekonomije: pet godina kasnije“, u organizaciji Centra za istraživanje javnih politika. Petra Pirklova, savetnica u odeljenju Budućnost rada u Generalnom direktoratu za zapošljavanje, socijalna pitanja i inkluziju Evropske komisije, podsetila je na ovom skupu da je status zaposlenog u EU „kapija“ za pristup svim pravima iz oblasti rada i socijalne zaštite.
„Zato Direktiva propisuje kriterijume na osnovu kojih se proverava postoji li prostor za primenu prezumpcije o tome da je platforma i poslodavac, a potrebno je ispuniti dva od pet da bi prezumpcija važila“, objasnila je Pirklova.
Platforma se u tom smislu zakonski smatra poslodavcem ako utvrđuje visinu naknade za rad ili određuje gornje granice, nadzire rad elektronskim putem, ograničava slobodu odabira radnog vremena ili perioda odsustva sa rada, prihvatanja ili odbijanja poslova, određuje posebna obavezujuća pravila u pogledu izgleda, ponašanja prema primaocu usluge ili ograničava mogućnost izgradnje baze klijenata, odnosno rada za neku treću stranu.
„Direktiva bi trebalo da reguliše ne samo rad na onlajn platformama, već i pružanje offline usluga poput prevoza putnika ili dostave hrane i pošiljki“, naglasila je Pirklova. Prema njenim rečima, očekuje se da će konačni tekst Direktive biti utvrđen do kraja ove ili početkom 2023. godine.
Vanredni profesor na katedri za radno pravo i pravo socijalnog osiguranja Univerziteta u Beču Martin Gruber Risak zabrinut je, međutim, da je platformama ostavljeno previše vremena da se „pregrupišu“ i pripreme za sprovođenje Direktive, čiji predlog teksta je Evropska komisija usvojila u decembru prošle godine.
„Da bi platforme dokazale da ne potpadaju pod kriterijume Direktive, biće dovoljno da dokažu ‘jedan slučaj u million’. Takođe, smatra se da ste ‘zaposleni’ te platforme samo ako direktno radite za nju. To je već prilika za platforme da se ‘izvuku’ jer uveliko angažuju podizvođače ili, kako ih nazivaju, ‘logističke partnere’, i tako zaobilaze pravilo o direktnom angažovanju, kao što je vidljivo kod usluge prevoza putnika ili pošiljki“, upozorio je Risak.
Na taj problem je upozorio i glavni sekretar Novog sindikata iz Hrvatske Tomislav Kiš, uz ocenu da rešenja hrvatskog zakonodavstva nisu usklađena sa predlogom Direktive.
„U Hrvatskoj se zakon menja i govori se o tome, ali ne u cilju koji upućuje Direktiva da se zaštiti radnik, već nakaradno da se zaštiti platforma tako da radnik ne može da sudskim putem dokaže da je negde radio i da nekoga drži odgovornim. To je problem za koji se mora naći rešenje“, naglasio je Kiš.
Predlog Direktive, inače, predviđa obavezu da platforma nadležnim organima države u kojoj posluje vlastima pruži sve informacije o poslovanju, uključujući i informacije o zaposlenima.
Kako bi to moglo da se „izvrda“ u EU možda pokazuje iskustvo iz Crne Gore, koje je prenela Ana Nives Radović, istraživačica i osnivačica SUPERHub-a.
„Imate predstavnika platforme koji kao zaposlene navode samo zaposlene u kancelariji na administrativnim poslovima, a ostali se angažuju preko ugovora o delu, koji reguliše Zakon o obligacionim odnosima, a ne Zakon o radu (ZOR) – tako da čak ni izmene ZOR ne bi promenile ništa“, upozorila je Radović.
Online i offline platformski radnici
Ukazala je i na razlike među samim platformskim radnicima u istoj državi.
„U jednom slučaju imamo državljane Crne Gore koji obavljaju takve poslove, a čija prava nisu poštovana, jer nemaju, kao u Srbiji, čak ni obavezu da se registruju kao preduzetnici. Sa druge strane, imamo ljude koji pronalaze poslove u Crnoj Gori na platformama, ali nemaju pravnu mogućnost da postanu ‘deo sistema’ jer su strani državljani“, ispričala je Radović.
Na sve to, postoji i suštinska podela platformskih radnika na one koji pružaju offline usluge poput prevoza putnika i pošiljki i one koji rade isključivo online na izradi softvera ili pružanju drugih usluga koje podrazumevaju specifične kvalifikacije, što znači da su i daleko bolje plaćeni.
„U Srbiji se čini da su offline platformski radnici nezainteresovani za regulisanje svog položaja. Kao da žele da ostanu u sivoj zoni, jer tako mogu da zarade neki bruto iznos koji ne bi mogli da zarade da su u redovnom radnom odnosu“, rekao je Darko Božičić sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu.
Zaključio je, međutim, da ako u Srbiji „inicijalna kapisla“ za makar delimično uređenje platformskog rada nije došla od radnika – došla je od države, koja je bila izuzetno zainteresovana zbog dodatnog poreskog prihoda.
Kada je reč o „dometu“ Direktive, treba uzeti u obzir i da, prema podacima Međunarodne organizacije rada, širom sveta trenutno funkcioniše 800 platformi, a da gotovo 40 odsto tražnje za platformskim radom stiže iz SAD.
„To je potencijal za kreiranje neravnoteže“, ocenila je Petra Pirklova na konferenciji „Budućnost rada 2022“, ali i naglasila da će Direktiva biti primenjiva samo na rad koji se pruža za platforme sa teritorije EU.
Izvor: Biznis.rs
