Privatni i državni sektor – ko više zarađuje, a kome plata raste

Prosečna zarada u Srbiji je, prema poslednjim podacima zvanične statistike – 73.114 dinara i odnosi se na jul mesec. Ovaj iznos, međutim, nedostižan je za polovinu zaposlenih, čija mesečna primanja ne prebacuju ni 56.000 dinara. Uz to, i dalje postoji jaz u platama koje zaposlenima isplaćuje privatnik od onih koje radnicima isplaćuje država. Tako podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je prosečna plata kod preduzetnika 37.386, dok je u javnom sektoru – 76.123 dinara.

Ekonomista Mihailo Gajić za portal N1 navodi da je platni jaz među zaposlenima u Srbiji kojima je poslodavac država i onima koji rade za privatnika – prisutan godinama, i ukazuje da je primetna razlika i u zaradama u okviru samog javnog sektora gde najbolje prolaze – zaposleni u velikim državnim sistemima.

Plate u javnom sektoru u Srbiji tradicionalno su, prema zvaničnoj statistici – veće od zarada koje isplaćuju privatnici. Od januara će oni koji platu primaju iz državne kase dobiti najavljeno uvećanje od 12,5 odsto, dok u privatnom sektoru jedino radnici na minimalcu mogu sa sigurnošću da računaju na dogovoreni rast svoje skromne plate.

Prema podacima RZS prosečna plata u javnom sektoru je 76.123 dinara, dok plate svih zaposlenih van javnog sektora iznose, u proseku – 71.864 dinara.

Najlošija je situacija kod preduzetnika čiji zaposleni primaju čak upola manju platu u odnosu na one kojima je država poslodavac.

Međutim, i kod zaposlenih u javnom sektoru postoji jaz u platama. Tako već duže vreme najbolje stoje oni koji rade u javnim preduzećima čiji je osnivač Republika – njihova prosečna plata je 86.397 dinara.

U javnim preduzećima čiji je osnivač opština plate su u proseku manje i za gotovo 20.000 dinara i iznose – 66.642 dinara.

Isto važi i za državnu administraciju – najbolje su plaćeni oni koji rade na republičkom nivou (84.700 dinara), potom oni na pokrajinskom (83.938 dinara), i na kraju – na lokalnom gde su prosečna primanja znatno manja  i iznose 64.118 dinara.

Zdravstveni i socijalni rad u proseku je plaćen 76.037 dinara, dok se rad u obrazovanju i kulturi u javnom sektoru vrednuje, u proseku – 68.771 dinar.

Ekonomista Mihailo Gajić, programski direktor ekonomske istraživačke jedinice LIBEK, kaže za portal N1 da jaz u platama između privatnog i javnog sektora postoji godinama.

„Plate u javnom sektoru uvek su u Srbiji bile više nego u privatnom. Za to ima nekoliko razloga. Prvi je što struktura zaposlenih u javnom sektoru zahteva više ljudi sa završenim fakultetima. Tu su nastavnici, lekari, činovnici u državnim službama. Dalje, to zavisi i od privrede. Kada je je veliki udeo sektora koji nisu visoko produktivni, gde nije potrebno imati visoko obrazovnu strukturu, gde se zapošljava veliki broj ljudi sa niskim kvalifikacijama ili završenim srednjim školama – to će uticati na taj jaz u platama“, objašnjava Gajić.

Drugi razlog za pojavu jaza u platama je, što se kaže najbolje vidi kod preduzetnika – što privatnom sektoru ne odgovara da plaća visoke poreze i dopronose.

„Veliki broj zaposlenih prijavljen je na niži iznos plate, dok razliku prima na ruke, kako bi se izbeglo plaćanje pripadajućih poreza i doprinosa. To se najviše primećuje kod preduzetnika – njima je najisplativije da sebe prijave na minimalnu zaradu. Razlika se odnosi na profit koji se drugačije oporezuje u odnosu na zarade. Paušalci, tako, ne plaćaju porez na dobit, a ako vode knjige plaćaju nižu poresku stopu nego što bi plaćali na zarade“, pojašnjava sagovornik portala N1.

Razlike u platama postoje i u samom javnom sektoru.

„Razlog za to je što se mala lokalna preduzeća bave pružanjem se osnovnih komunalnih usluga – od čišćenja, odnošenja smeća pa do vodovoda, dok su državna javna preduzeća uglavnom veliki sistemi – to se odnosi prvenstveno na EPS, pa potom Srbijagas… Zaposleni u tim preduzećima imaju znatno više plate jer imaju znatno veće mogućnosti pregovora sa državom. A često se ponašaju kao država u državi, što i državni vrh najčešće toleriše“, objašnjava Mihailo Gajić.

On podseća na slučaj EPS-a i smanjivanja plata u javnom sektoru 2014. godine.

„EPS je tada na papiru smanjio plate, ali je podigao koeficijente i povećao ukupnu masu zarada za isplatu zaposlenima, što se videlo iz njihovih poslovnih knjiga, na šta je Fiskalni savet ukazivao. U nekim državama, takođe, elektro-energetski sistemi imaju plate veće od proseka. To su veliki sistemi koji imaju veliki značaj za privredu. A, naša javna preduzeća, opet, pate od hroničnih problema prevelikog broja zaposlenih što dovodi do niske produktivnosti, kao i prevelikih plata koje se isplaćuju. Tu je naročito primetna kompresija zarada – plate najstručnijih su ispod plata u privatnom sektoru, dok su plate najmanje kvalifikovanih u javnom sektoru iznad onih koje mogu da se očekuju u privatnom. Rad u državnim preduzećima ima benefit i u tome što se u državnom sektoru poštuju uslovi iz Zakona o radu – plaća se prekovremeni rad, godišnji odmor se koristi, što se još ne poštuje u celosti u privatnom sektoru“, ističe Maihailo Gajić.

Kada je reč o platnim razredima – da za isti rad zaposleni primaju jednake plate, oni bi trebalo da zažive s početka sledeće godine, što će omogućiti da zaposleni istih kvalifikacija na istim poslovima budu jednako plaćeni. Gajić, međutim, sumnja da će se to desiti.

„Nisam siguran da će platni razredi zaživeti početkom sledeće godine. Sistem je, naravno, zamišljen tako da se smanje trenutni problemi i da plate budu jednake za isto kvalifikovane radnike na istim poslovima. Oni sada nemaju iste plate, već zavisi gde su se zaposlili. Tako računovođa ili vozač u lokalnom javnom preduzeću, na primer, ima nižu platu nego vozač u nekoj regulatornoj agneciji. Ili, kao što se dešava – da radnici u istom ili sličnom državnom telu imaju iste plate iako rade poslove različite zahtevnosti – poput medicinske sestre koja radi samo na šalteru, i one koja radi u šok sobi“, ističe Mihailo Gajić.

Izvor: N1