Odgovornost revizora u vreme krize: Politika kontraverznija od korone

Istraživanje među revizorima u Srbiji i svetu je pokazalo da pandemijska kriza nije uticala na kvalitet revizorskih izveštaja, pod uslovom, kako se ističe u studiji, da su ispitanici bili iskreni u svojim odgovorima. Uporedno istraživanje koje je sprovedeno među revizorima u privatnom i javnom sektoru kod nas, pokazuje bitne razlike u odnosu prema načinu obavljanja posla, uključujući i stav da li na nezavisnost revizora utiče njegov eventualni politički angažman.

U strahu su velike oči, kaže poslovica. Tako i u kriznim vremenima, raste napetost u preduzećima usled mogućih gubitaka – klijenata, prihoda, radnog mesta… „Povišeni pritisak“ u poslovanju je loš gospodar, koji potkopava kontrolu i podstiče greške. Njegov saveznik tokom prethodne dve godine bio je poslovni ambijent izmenjen do neprepoznatljivosti, prepun ograničenja. Stoga se postavilo pitanje i kako će se ovakve okolnosti odraziti na kvalitet revizorskih izveštaja, imajući u vidu da su problemi bili prisutni na obe strane – u preduzećima čije je poslovanje kontrolisano, ali i u revizorskim kućama, čiji zaposleni su vršili kontrolu.

Vanredna situacija je zahtevala pojačanu odgovornost, koja obuhvata sve učesnike u postupku revizije, ali se krivica za moguće propuste na kraju najpre pripisuje onome ko je potpisao revizorski izveštaj. Iz tog razloga, ne čudi da je u situaciji kada su se procedure iskomplikovale i zbog obolevanja je manji broj ljudi morao da obavlja više posla, poraslo i interesovanje revizora u svetu za osiguranje od profesionalne odgovornosti.

Pojedine osiguravajuće kuće imaju razrađene različite pakete koji obuhvataju osiguranje od odgovornosti revizora za određene vrste finansijskih šteta koje su proizašle iz grešaka u revizorskom izveštaju. Pandemija je podstakla tražnju za ovakvim polisama, ali i rast premije na tržištu, navodi Nemanja Jakovljević iz Državne revizorske institucije.

Virus nije „zarazio“ objektivnost

Uprkos ovakvim pokazateljima, istraživanje koje je Jakovljević sproveo među domaćim i stranim revizorima o tome kako su izmenjene okolnosti zbog pandemije uticale na njihov rad, pokazuje da brojne poteškoće nisu umanjile odgovornost revizora u obavljanju posla. Autor napominje da rezultate treba uzeti sa rezervom, jer uzorak nije bio dovoljno reprezentativan, a i ne može se pouzdano tvrditi da su revizori potpuno iskreno odgovorili na postavljena pitanja.

Istraživanje je sprovedeno među 370 revizora u privatnom i javnom sektoru, od kojih je nešto više od petine iz Srbije. Ostali učesnici u anketi potiču iz zemalja bivše Jugoslavije, kao i iz drugih država u regionu – Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Mađarske, a odgovore su dostavile i njihove kolege iz Austrije, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Švajcarske i Švedske. Prosečna starost ispitanika je oko 33 godine, skoro trećina radi na poslovima revizije između jedne i pet godina, 28% njih ima iskustvo od šest do deset godina, većina preostalih između 11 i i 20 godina, a svega 6% anketiranih je u revizorskom poslu preko dve decenije.

Od ukupnog broja učesnika u istraživanju, 72% izričito tvrdi da nisu smanjivali broj procedura koje su potrebne radi prikupljanja dokaza u preduzećima u kojima su sprovodili reviziju. Ostali su bili neodređeni u odgovorima, dok je svega nešto više od 3% priznalo da su redukovali potrebne procedure, pri čemu više od polovine njih da su to radili u značajnoj meri. Na pitanje da li ste smanjivali nivo procenjene materijalnosti kod entiteta kod koga ste sprovodili reviziju, 78% ispitanika je odgovorilo odrečno, a nešto više od 10% potvrdno. Rezultati pokazuju i da 85% anketiranih nije smanjivalo veličinu preliminarnog uzorka u preduzeću u kojem su bili angažovani na poslovima revizije, dok je to učinilo nešto preko 3% ispitanika.

Skoro 77% revizora u uzorku je izjavilo da se nisu u većoj meri oslanjali na prerađene informacije koje su im dostavili predstavnici preduzeća nad kojim su vršili kontrolu, dok je to činilo oko 4% anketiranih. Najveći broj revizora, preko 95% njih tvrdi da nisu izdavali pozitivno mišljenje ako su poslovni rezultati preduzeća u kojem su vršili reviziju bili pogoršani usled posledica pandemije, dok nešto ispod 2% priznaje da su to učinili. Takođe, 82% njih je izjavilo da u poređenju sa pretkriznim periodom nisu imali više tehničkih grešaka u svojim izveštajima, dok je 9% anketiranih revizora potvrdilo da su više grešili zbog vanrednih okolnosti u poslovanju.

Oko petine ispitanika kaže da su jako mnogo radili na svom stručnom usavršavanju tokom pandemije, 62% tvrdi da su tome posvetili dobar deo vremena, a tek 2% je izjavilo da se nisu posvetili poboljšanju svojih znanja i sposobnosti. Četvrtina anketiranih smatra da su tokom pandemije bili vrlo efikasni u svom radu, tri petine ocenjuje da je njihova efikasnost bila dobra, dok oko 4% njih priznaje da im je učinak bio nezadovoljavajući.

Najveći broj (69%) revizora je vodio računa o čuvanju podataka u elektronskom formatu, a više od petine je izjavilo da im je to bio jedan od prioriteta, Ipak, četvrtina anketiranih ocenjuje da tome nisu posvećivali potrebnu pažnju, dok 4% njih kaže da se bezbednošću ovih podataka uopšte nisu bavili. Na kraju, govoreći o periodima kada su radili isključivo od kuće, 85% anketiranih revizora tvrdi da su nastojali da obavljaju kvalitetno posao jednako kao u regularnim uslovima, pa i bolje, 10% je izjavilo da je njihov angažman od kuće bio promenljivog kvaliteta, a preostali da se nisu mnogo trudili da održe kvalitet posla u takvim okolnostima.

„Državni sindrom“

Jakovljević napominje da istraživanja koja su istim povodom rađena u svetu, potvrđuju da što je odgovornost revizora veća, to je izraženiji i njegov profesionalni skepticizam, uključujući i situacije kada je primoran da reviziju nečijeg poslovanja vrši „na daljinu“. Kao i u ostalim profesijama, stručne kompetencije i stečeno iskustvo su preduslov ali ne i garant kvaliteta u poslu ako nema odgovornosti, koja pak zavisi od ličnih osobina pojedinca koji obavlja konkretan posao. U slučaju revizorske profesije, posebno se ističu integritet i objektivnost, nepotkupljivost i nezavisnost. Važno je i da revizor bude prilagodljiv, komunikativan, dobar organizator, samouveren i spreman da prihvati odgovornost za svoj tim, kao i da dobro podnosi stres.

Stoga su zanimljivi rezultati još jednog istraživanja koje je Jakovljević sproveo u Srbiji o osobinama koje bi revizor trebalo da poseduje, na uzorku od 200 revizora koji rade u privatnom i javnom sektoru. Nalazi su pokazali da je velika razlika u starosnom proseku ispitanika zavisno od toga da li rade u privatnim kompanijama (27 godina) ili u javnom sektoru (42 godine). Premda se ovakav starosni prosek u uzorku ne može uzeti kao pokazatelj stvarnog stanja, činjenica je da su osobe koje rade na poslovima revizije u privatnom sektoru značajno mlađe od kolega u javnom, zbog drugačije politike zapošljavanja i uslova rada u privatnim revizorskim kućama, napominje Jakovljević.

Rezultati ankete pokazuju da komplikovano stanje u javnom sektoru koje se naziva „sindromom državnog posla“, nije zaobišlo ni revizore. Ovaj sindrom se ogleda u tome što za razliku od kolega iz privatnog, revizori u javnom sektoru su više skloni formalističkom razmišljanju, manje su kreativni i prilagodljivi, lošiji su u organizaciji i odnosu sa kolegama i spremniji su da izbegnu zadatke, te da odgovornost prebace na drugoga.

Uočljiva je i razlika prema stavovima o političkom angažmanu.

„Ispitanici u privatnom sektoru većinski smatraju da osobe koje se bave revizijom ne bi trebalo da budu politički aktivne. To se ne može reći za ispitanike iz javnog sektora koji uglavnom smatraju da osobe koje se bave revizijom ne bi trebalo da budu politički neutralne, što može imati direktan uticaj na njihovu nezavisnost i objektivnost i može dovesti u pitanje njihov angažman u revizorskoj profesiji uopšte“, zaključuje Jakovljević.

Izvor: Biznis i finansije