Ko i pod kojim uslovima može da otkupljuje dugove građana?

Upozoravajućim pozivima i pismima agencije za naplatu potraživanja često opominju građane zbog zaostalih dugovanja. Takav pristup uglavnom dovodi do reakcije „na prvu loptu“, jer većina građana ne zna da prinudnu naplatu može da sprovodi samo javni izvršitelj, dok privredna društva koja otkupljuju njihove dugove nemaju nikakva prava u izvršnom postupku.

I dok Zakon o zaštiti korisnika bankarskih usluga štiti građane koji su klijenti banaka, sa druge strane, kada je reč o uslugama od opšteg ekonomskog interesa, situacija je ipak nešto drugačija.

Usluge od opšteg ekonomskog interesa su komunalne usluge pod koje potpadaju komunalije, voda, đubre, grejanje, kao i srodne usluge koje građani plaćaju na mesečnom nivou poput struje, telekomunikacionih usluga – kablovske televizije i interneta, objašnjava za Biznis.rs pravnik Udruženja za zaštitu potrošača „Efektiva“ Jovan Ristić.

Kada je reč o bankama i otkupljivanju dugova, naš sagovornik napominje da je zakon tu vrlo izričit u zaštiti interesa građana. Naime, 2011. godine usvojen je Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga koji propisuje da samo druga banka može da otkupi potraživanja jedne banke prema fizičkom licu, što znači da nijedno privredno društvo za naplatu potraživanja ne može da otkupi potraživanje od same banke.

“Međutim, kada pređemo na teren usluga od opšteg ekonomskog interesa dolazimo do potpuno neregulisane situacije jer je sve prepušteno Zakonu o obligacionim odnosima, što će reći da svako fizičko lice koje ima neki dug dolazi u opasnost da mu poverilac ili pružalac usluga od opšteg ekonomskog interesa u nekom momentu proda dug nekoj od ovih agencija. Ipak, praksa pokazuje da to nikada ne rade komunalna preduzeća. Nikada do sada nismo videli da je to činio EPS ili bilo koji vodovod. Recimo, izuzetak je Parking servis, koji nije uvek u vlasništvu lokalne samouprave, već ima i privatnih”, ističe Ristić.

Najčešći klijenti telekomunikacione kompanije

Najčešći korisnici usluga agencija za naplatu potraživanja su privatne telekomunikacione kompanije, podvlači on i dodaje da tu na prvu loptu nema ničeg spornog jer im zakon to dopušta, ali da sa stanovišta obrade podataka o ličnosti stvari ne stoje baš tako.

“U članu 85. Zakona o zaštiti potrošača pružaocu usluga od opšteg ekonomskog interesa zabranjuje se da ovlasti drugo fizičko ili pravno lice da se obraća potrošaču radi naplate njegovih dospelih potraživanja u ime i za račun trgovca bez izričitog odobrenja potrošača. To znači da agencije bez dozvole dužnika nemaju pravo da ih zovu telefonom, niti uznemiravaju pisanim putem”, ističe Ristić.

Na pitanje kako se onda tako lako ustupaju dugovanja građana i šta znači izričita dozvola, pravnik Efektive kaže da je za davanje naloga trećim licima za obraćanja potrošaču neophodno da se od potrošača prethodno pribavi odobrenje na posebnom papiru.

Odobrenje se ne dobija pristankom potrošača na opšte uslove ili ugovor, samo zato što oni sadrže takvu klauzulu, neretko ispisanu sitnim slovima i zaturenu duboko o tekstu, već pred potrošača mora da se stavi poseban dokument kojim on daje pravo trgovcu da ovlasti drugo lice. Na ovaj način potrošač tačno zna na šta je svojim potpisom pristao.

“Potpisivanjem izjave potrošač takođe daje izričitu saglasnost da se njegovi lični podaci prebace drugom pravnom ili fizičkom licu.. To ne može da se radi bez odobrenja. A ako to pravilo, u smislu propisa o zaštiti podataka o ličnosti, važi za ovlašćivanje drugog lica da se, u ime trgovca, obraća potrošaču radi naplate dospelih dugova, onda to isto pravilo mora da važi i za ustupanje potraživanja, jer se sa prodajom potraživanja novom poveriocu takođe ustupaju i lični podaci dužnika”, navodi on i dodaje da su faktički svi korisnici bankarskih usluga zaštićeni od agencija, a da su klasični potrošači, odnosno korisnici usluga od opšteg ekonomskog interesa diskriminisani.

O ustupanju duga dužnik mora da bude obavešten

Naš sagovornik ukazuje na još jedan propust koji je vidljiv na terenu, gde se redovno krši Zakon o obligacionim odnosima.

“Zakon o obligacionim odnosima kaže da kod ustupanja potraživanja dve strane zaključuju ugovor o cesiji, ali da bi za dužnika nastala obaveza prema novom poveriocu, on mora o tome da bude obavešten od ustupioca. Mi u praksi imamo pravilo da čak i ugovorene strane napišu u ugovoru da se teret te obaveze prebacuje na onog ko je otkupio potraživanje, što je debelo nezakonito. To je masovna pojava i to je direktno kršenje Zakona o obliogacionim odnosima”, kaže naš sagovornik i dodaje da poverilac mora da obavesti dužnika da je njegovo potraživanje ustupio drugom pravnom licu.

Ristić napominje da je važno da potrošači znaju da je rok zastarelosti za sve usluge od opšteg ekonomskog interesa godinu dana i kada se regularnim putem izvrši otkup potraživanja građani imaju pravo na prigovor prema novom poveriocu jer se “prodajom” potraživanja ne menja njegov status.

Na pitanje šta je savet građanima pravnik Efektive navodi da se ljudi uglavnom zbune kada vide preteća pisma, a da često ne znaju da privredna društva za naplatu potraživanja nemaju nikakvo pravo u izvršnom postupku i da prinudnu naplatu može da sprovodi samo javni izvršitelj na osnovu sudske presude ili neke druge izvršne ili verodostojne isprave poput menice, bankarske garancije i slično.

“Savet građanima je da ne padaju u paniku. Ukoliko im piše neka agencija treba da budu svesni da imaju pravo na prigovor. Naročito bi trebalo da obrate pažnju na rok zastarelosti. Takođe, kao što sam pomenuo, ukoliko je potraživanje ustupljeno bez izričite dozvole dužnika, stvar nije tako legalna kao što se čini – jer postoje i Zakon o zaštiti potrošača i propisi o zaštiti podataka o ličnosti”, zaključuje Ristić.

Izvor: Biznis.rs