Komšija koji sa cigaretom u ustima u poluraspaloj škodi nakrcanoj do vrha kantama dovozi benzin odnekuda sa rumunske granice i onda presipa u prokuvane plastične flaše i prodaje na litar. Redovi ispred C marketa, jer se pojavilo ulje i kupovina na čekove, jer poznaješ poslovođu prodavnice, pa kad dospeju čekovi, kupovina izađe džabe.
Redovi i ispred poslovnica Jugoskandik i Dafiment banke, gde su ljudi čekali da ostave svoje ušteđevine za kamatu od 10 do 15 odsto mesečno.
Posle nekoliko meseci redovi ispred istih poslovnica gde su ti ljudi čekali svoj novac koji je odavno nestao.
Devize, dvz, dvz, vz, z, z, z se čuje na ulicama, posebno u Francuskoj ulici, nezvaničnom i nelegalnom, ali organizovanom tržištu deviza u Beogradu.
Jurnjava do prodavnice kada legne plata da se kupi šta god da ima, jer sutra, ma već uveče, neće vredeti ni pola od toga.
Crvena novčanica od 500.000.000.000 dinara sa Jovanom Jovanovićem Zmajem koju svi znaju, ali je retko ko držao u rukama, jer ništa nije vredela.
Fudbalska reprezentacija vraćena sa Evropskog prvenstva i umesto nje poslati Danci koji i osvajaju EP 1992.
Ko devedesetih nije poludeo, nije normalan, što bi naš narod rekao.
Na današnji dan pre tačno 30 godina Ujedinjene nacije usvojile su Rezoluciju 757 kojom su uvedene sankcije SR Jugoslaviji, a Srbija i Crna Gora faktički izolovane od ostatka sveta.
Prethodne godine UN su uvele sankcije na uvoz oružja svim republikama bivše Jugoslavije, a u maju 1992. uveden je potpun embargo na uvoz i izvoz i finansisjke transakcije SR Jugoslavije, a imovina u inostranstvu je zamrznuta.
U decembru 1995. godine deo sankcija je ukinut, a zadržan je spoljni zid sankcija, što je značilo da se ne možemo zadužiti kod Međunarodnog monetarnog fonda-a koji je inače poslednje utočište centralnih banaka, odnosno kada država ne može da plaća spoljne dugove, pozajmljuje se kod Fonda.
Kasnije, 1998. godine opet su uvedene sankcije SR Jugoslaviji, ovog puta ne od strane UN, već od SAD i EU, a skinute su krajem 2000. godine nakon promene režima.
Istovremeno sa ekonomskim zatvaranjem ili možda malo i pre toga počeo je monetarni slom koji je vrhunac doživeo u januaru 1994. godine.
Inflacija je tokom prva četiri meseca 1992. godine iznosila oko 45 odsto mesečno, merena porastom cena na malo.
“Za čudo, izgledalo je da naša privreda može da funkcioniše sa ovim tempom inflacije u to vreme; za druge zemlje, ovo bi bila skoro hiper inflacija; naše tržište i proizvodnja su izgledali nekako prilagodljivi ovom inflacionom tempu. Teškoće su nastajale kada bi se ozbiljno prekoračio limit od 50 odsto”, pisao je Dragoslav Avramović, čuveni deda Avram koji je presekao hiperinflaciju i nakratko doduše uveo stabilnost cena i dinara u svom radu Rekonstrukcija monetarnog sistema.
U maju 1992. godine inflacija je skočila na 80 odsto, a u junu na 100 odsto mesečno,
Naredne godine situacija se potpuno otela kontroli, a u januaru 1994. godine rast cena tokom tih 30 dana dostigao je 313.563.558 odsto, najviše u dotadašnjoj istoriji hiperinflacije.
U vreme uvođenja sankcija političari na vlasti, valjda nadajući se njihovoj kratkotrajnosti, dizali su moral građana izjavama kako ne samo da nam sankcije ništa ne mogu, nego će još i biti dobre za privredu koja će sada aktivirati svoje unutrašnje resurse.
Ljubomir Madžar, profesor ekonomije u penziji seća se tih zabluda da nam sankcije ne mogu ništa nauditi.
“Sankcije su nam odsekle spoljna tržišta u vreme kada se Jugoslavija već raspala i kada su preduzeća izgubila tržište ostalih republika. Veliki broj organizacija ograničen je na jako suženo domaće tržište i to je bila prava katastrofa. Nađeni su neki načini da se uvozi i izvozi uprkos sankcijama, ali procenjeno je da je uvoz bio 30 odsto skuplji, a izvoz za 30 odsto jeftiniji. Trećinu cene morali da platimo da nekom prodamo robu”, podseća se Madžar.
Da bi se održao socijalni mir propisano je da preduzeća, tada su skoro sva bila ili državna ili društvena ne smeju da otpuštaju zaposlene i da moraju da očuvaju nivo zaposlenosti.
“To dovelo do toga da su mnoge organizacije finansijski faktički propale. Ja sam posle sankcija bio predsednik UO IKL-a, velike i jake firme. Ispostavilo se da je u sankcijama ona propala. Zgrade, mašine… sve bilo na mestu, ali u knjigama su dugovi bili veći od imovine. Kada se posle 2000. godine pristupilo privatizaciji ili bolje rečeno kada je privatizacija obnovljena, mnoge firme morale su da budu prodate po veoma niskim cenama, jer više nisu ništa vredele. A u javnosti ostala percepcija da je privatizacija bila pljačka”, objašnjava Madžar.
Slikovito to ovako izgleda: možeš da imaš kuću od 150.000 maraka, ali ako duguješ 200.000 maraka, ti onda nemaš vrednost od 150.000 nego minus od 50.000 maraka.
“Finansijsko podrivanje privreda je najveća šteta koju su sankcije proizvele. Svi koji misle da su sankcije naivne i bezazlene, ne znaju šta su sankcije. One ne daju odmah rezultat. Prvih meseci se ni ne primećuju, ali posle pola godine kada mečka zaigra pred vratima, vidi se njihova šteta”, kaže Madžar.
U vreme hiperinflacije banke su bile samo protočni bojleri, a kredit je bio kao dobitak na lutriji.
Veroljub Dugalić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu i ministar finansija u saveznoj vladi SR Jugoslavije 2002-2003. godine ističe da je tada kredit mogao da dobije samo ko je bio uz vlast.
“Uz onu inflaciju kredit je bio nezamisliv. Privreda je još dobijala neke kredite, uz hipoteke koje su bile bezvredne. Tako su i propale naše najveće četiri banke. Posle sankcija je utvrđeno da je gubitak četiri najveće banke bio devet milijardi maraka, a sedam milijardi maraka je bio njihov negativan kapital. Tadašnji BDP je bio oko 9,5 milijardi dolara (tada je jedan dolar vredeo oko dve nemačke marke)”, priseća se Dugalić.
On smatra da su sankcije razorile ekonomski i finansijski sistem i bankarski sektor, ali je to manja šteta.
Mnogo veća je “degradacija svih sistema vrednosti i morala i legalizacija kriminala svakojake vrste”.
”Mi se od toga nismo još oporavili. Imali smo obezvređivanje svih realnih vrednosti, pljačkanje naroda kroz hiperinflaciju. Otkupljivali su vile na Dedinju za par hiljada maraka, a kad se sve završilo tražili da se obezbedi zaštita privatne imovine. U to vreme su se stvarale imperije”, podseća Dugalić.
Najpogodnije za to je tzv. šticovanje deviza. Neki pojedinci i preduzeća imali su privilegiju da kupuju devize od banaka ili Narodne banke po zvaničnom kursu, a onda ih prodavali na ulici po tržišnom.
Recimo, 1. juna 1993. godine zvanični kurs bio je 57.741 dinara za jednu marku, a tržišni kurs je iznosio 400.000 dinara za jednu marku. Što je godina dalje odmicala, razlike su bile veće. Na primer, 9. septembra zvanični kurs je bio 124.102.225 dinara za marku, a pravi, onaj na ulici 360 miliona dinara za marku.
Drugi način bio je priseća se Dugalić, dobijanje kredita od NBJ iz primarne emisije uz mizernu kamatu, a onda se taj novac dalje plasirao po čak i trocifrenim kamatama.
“Ništa ne morate da radite, samo prodajete pare po mnogostruko većoj kamatnoj stopi. Mnogi su se tako uz vlast obogatili i postali veliki privrednici”, napominje Dugalić.
“Osam godina sankcije su razarale i ekonmomsku strukturu, ali i sistem vrednosti. Ekonomiju možete da oporavite, ali za sistem vrednosti i moral – nema oporavka”, smatra Dugalić dodajući da baš zato što dobro znamo šta su sankcije treba da se uzdržimo od uvođenja bilo kome.
Izvor: Danas
