Sud Evropske unije je u odluci C-266/2014 izneo stav da, kada radnici koji se nalaze u situaciji da koriste službeno vozilo tokom radnog vremena za za put od mesta stanovanja do klijenta kojeg je odredio njihov poslodavac ili za povratak s posla na mesto boravišta – to bude smatrano “radnim vremenom”.
Tačnije, za te radnike se, prilikom putovanja, mora smatrati da “rade”, u kontekstu članka 2. tačke 1. iste direktive. Ova norma važi i za odlazak od mesta gde se nalazi jedan klijent na mesto gde se nalazi drugi klijent, prenosi Telegraf Biznis.
Takav bi ishod, takođe, bio suprotan cilju zaštite sigurnosti i zdravlja radnika iz Direktive 2003/88, koji podrazumeva potrebu da se radnicima garantuje minimalno vreme odmora.
Zapravo, suprotno toj direktivi bi bilo da vreme odmora radnika bez uobičajenog ili stalnog mesta rada – bude smanjeno zbog isključenja vremenanjihovog putovanjaizmeđu mesta boravišta i klijenata iz pojma “radnog vremena”, navodi se, prenosi Telegraf biznis.
Radnici započinju i završavaju takva putovanja s mesta svog boravišta, s obzirom na to da ta okolnost proizlazi iz odluke njihovog poslodavca o ukidanju regionalnih kancelarija, a ne iz odluke radnika, prenosi Poslovni.hr.
S obzirom na to da su radnici izgubili mogućnost da slobodno odrede udaljenost koja deli njihovo mesto boravka od uobičajenog mesta početka i kraja njihovog radnog dana – ne može se smatrati da su pristali na izbor svog poslodavca o ukidanju kancelarije.
