Dozvoljeni minus za penzionere zavisi od banke
Korišćenje prekoračenja po tekućem računu kod nekih je doživotno, a druge banke su ga ograničile do određene dobi.
Čitateljka Politike Olga J. požalila se da joj je banka ukinula korišćenje dozvoljenog minusa na tekućem računu. Rečeno joj je da je napunila 75 godina, a da oni nakon tog životnog doba klijentima ne odobravaju taj „proizvod”. Njen slučaj nije usamljen. Nadi R. banka je onemogućila korišćenje prekoračenja još ranije, tačnije kada je imala 70 godina. I kako je rešila problem? Tako što je prenela penziju u banku koja ne postavlja limit starosti i u kojoj je korišćenje minusa doživotno.
Verovatno bi mnogi za ovakvo postupanje banaka rekli da je diskriminacija starijih klijenta, ali činjenica je da banka to može da radi. Njene pare, a u slučaju dozvoljenog minusa reč je o vrsti kredita, njena pravila. Obično se kaže da je takva politika banke, jer one ne žele da dođu u situaciju da, nakon smrti starijeg klijenta, ne mogu da naplate potraživanje. Doduše, to su retke situacije, jer su svi kreditni proizvodi koje banka daje starijima pokriveni osiguranjem ili nekom drugom vrstom obezbeđenja poput žiranta.
Starosna granica za korišćenje bilo kog proizvoda nije propisima definisana i banke o tome samostalno odlučuju. Stručno objašnjenje je da one imaju ne samo pravo, već i obavezu da prema propisima iz oblasti upravljanja rizicima preduzimaju mere radi njihovog smanjenja.
Ovo pravilo vidi se i po rokovima za otplatu gotovinskog kredita i korišćenju kreditnih kartica za seniore. Kod nekih banaka najstariji mogu te kredite da otplaćuju čak do 80. godine, a kod drugih je ta mogućnost ograničena na 75 godina. Otuda ne čudi podatak da te banke imaju najviše klijenata, odnosno najveće tržišno učešće, i da mnogi penzioneri kod njih otplaćuju gotovinske kredite, iako u drugoj primaju penziju.
Ma koliko možemo da budemo kivni na banke zbog pomenute starosne diskriminacije činjenica je da su starosnu „prečku” pomerile znatno naviše u odnosu na period od pre petnaestak godina kada su strane banke počele da stižu na ovo tržište. Tada stariji od 65 godina gotovo da nisu mogli da dobiju zajam. Konkurencija, odnosno borba za sigurne klijente učinila je svoje. Gornja granica otplate gotovinskog zajma povećana je prvo na 70 godina, zatim na 75, a sada i na svih 80.
Ovakvi zajmovi po pravilu su pokriveni životnim osiguranjem, u nekim bankama to nije trošak penzionera već davalaca zajma. Neretko kamata je za njih često znatno veća nego za mlađe klijente, a u bankama se pravdaju da time pokrivaju rizik da im zajam ne bude vraćen. Za najstarije sugrađane ograničenje za uzimanje kredita nisu samo godine, već i to što su penzije u većini slučajeva male, prosek je oko 30.000 dinara. Računajući njihovu sposobnost za zaduživanje, koja ne može biti veća od polovine primanja, jasno je da se oni ne mogu zadužiti na neki veći iznos.
Za korišćenje kreditnih kartica starosni limit je najčešće 68 godina. Nakon toga neke banke traže žiranta, a neke depozit od 500 evra. Banke svim penzionerima daju debitne kartice i to ne jednu već dve: stranu po pravilu „vizu” i domaću „dinu”. Njihovim korišćenjem mogu da potroše onoliko novca koliko imaju na računu ili više ako im je banka odobrila minus.
Politika
