Tipični dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju je stariji gospodin koji istražuje na nekom od čuvenih američkih univerziteta.
Tako beše i u ponedeljak. Ali to je tek polovina priče…
U Nemačkoj je zakonska minimalna cena rada uvedena tek 2015. godine – to je bio uslov socijaldemokrata da još jednom postanu mlađi partner demohrišćana Angele Merkel.
Minimalna plata – tada uvedena na 8,5 evra bruto po satu, a do danas porasla na 9,6 evra – izazvala je opštu kuknjavu među poslodavcima i ekonomskim liberalima. Te ko će to da plati, te biće masovnih otpuštanja, te umreće čitave branše koje se bave uslugama, a temelje na jeftinoj radnoj snazi…
Ništa od toga se nije desilo. Svojevremeno je berlinski levičarski list Tagescajtung zamolio sva pokrajinska udruženja poslodavaca da ih povežu sa firmama koje će zbog povećanja plata morati da otpuste ljude. Ali nije se našla nijedna takva firma.
Kritičari su to mogli da znaju, samo da su ranije čitali studije kanadskog stručnjaka za tržište rada Dejvida E. Karda. Taj istraživač prestižnog Univerziteta Kalifornije (UCLA) je još početkom devedesetih dokazao da povećanje minimalne cene rada ne vodi nužno većoj nezaposlenosti. Za taj svoj rad je Kard u ponedeljak odlikovan Nobelovom nagradom za ekonomiju, prenosi Dojče vele.
Kard je sa kolegom Alanom Krugerom (koji je umro 2019) zapravo posmatrao kako povećanje minimalne satnice u američkoj državi Nju Džersi – tada sa 4,25 na 5,05 dolara na sat – utiče na broj zaposlenih u restoranima brze hrane, gde su plate tradicionalno mizerne. Posebno jer te 1992. godine u susednoj Pensilvaniji nije postojala minimalna plata pa je stvar bila zgodna za poređenje.
Nalazi ovog ekonomiste bili su prava mala revolucija: uprkos podizanju minimalne plate, u Nju Džersiju se povećala zaposlenost – jer je ojačala kupovna moć ljudi. Time je opovrgnuta teza, koja se među tvrdoglavima čuje i danas, da zakonski nametnuto povećanje plata vodi povećanju nezaposlenosti.
Tako je bilo i u Nemačkoj te 2015. godine. Od četrdesetak miliona zaposlenih, preko tri miliona je direktno profitiralo od uvođenja minimalne satnice, a nezaposlenost se čak smanjila.
U tekućim pregovorima o novoj vladi, koju bi trebalo da predvode nemačke socijaldemokrate, traži se znatno povećanje minimalne satnice na 12 evra bruto, što bi, za puno radno vreme, bilo 2.088 evra mesečno. Tome se protive liberali, koji bi trebalo da budu deo tročlane vladajuće većine.
Kard je u istraživanju pokazao da niske plate donose veliku fluktuaciju radne snage – ljudi naprosto traže bolje plaćen posao i napuštaju firmu. Pristojna minimalna plata pak čini zaposlene lojalnim.
“Ta saznanja su svojevremeno izazvala žučne rasprave o minimalnoj plati i izazvala dominantno shvatanje da minimalna plata uništava radna mesta”, kaže Veronika Grim iz nemačkog saveta takozvanih “ekonomskih mudraca” koji savetuju vladu. “Zahvaljujući istraživanju ovih nobelovaca danas se diskusije vode diferencirano i na temelju empirijskih nalaza.”
Kanadski novopečeni nobelovac je veliki zagovornik uvođenja minimalne satnice svuda u svetu. Ipak, nije bio među favoritima za nagradu, jer su podaci iz njegovih istraživanja komplikovani i često teški za razumevanje.
Švedska kraljevska akademija nauka je uprkos tome bila ubeđena te dala Kardu polovinu novca za njegov empirijski doprinos ekonomiji tržišta rada.
Kard deli nagradu sa američkim profesorom Džošuom D. Angristom sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) i Gidom V. Imbensom koji potiče iz Holandije, a radi na američkom Univerzitetu Stanford. Ta dvojica su nagrađeni za “metodološki prilog analizi kauzaliteta”.
U Stokholmu je rečeno da mnoga pitanja društvenih nauka imaju veze sa uzrocima i njihovim posledicama, recimo to kako imigracija utiče na nivo plata i zaposlenosti.
Sva trojica lauerata bave se onim što se naziva “prirodnim eksperimentom”. Kako se realan život i ekonomija ne mogu ispitati u laboratorijskim eksperimentima, naučnici pokušavaju da odvoje niz faktora koji bi mogli da utiču na promene recimo ekonomske delatnosti, te da izdvoje one koji utiču ovako ili onako.
U pitanju je pokušaj da se, uz mnogo rudarskog posla, statistike i matematike, društvene nauke približe metodama prirodnih nauka.
U triviju Nobelove nagrade za ekonomiju spada i to da nije u pitanju baš prava Nobelova nagrada. Naime, nju Alfred Nobel nije predvideo i uvedena je tek 1969, skoro sedam decenija otkako se dodeljuju ostale Nobelove nagrade.
