Kriptovalute i životna sredina Da li je bitkoin ekološki subverzivan?

Neprecizni podaci o korišćenju obnovljivih izvora u potrošenoj energiji za rudarenje i trgovinu bitkoinom, kao i nepoznavanje bitkoin protokola, predstavljaju glavne izvore nesporazuma i preterivanja u proceni ekološke štete koju ova virtuelna valuta već čini ili bi mogla da proizvede, tvrdi Nik Karter, stručnjak za blokčejn tehnologije.

Kada se raspravlja o tome da li neka industrija troši previše energije, u javnosti se često gubi iz vida da se takva računica ne može donositi samo na osnovu podataka o godišnjoj potrošnji. Ona zavisi i od toga iz kojih izvora se nabavlja potrebna energija, kao i od procene koliko nam je ta delatnost zaista potrebna i kako vrednujemo njen doprinos razvoju društva.

Što je neka industrija mlađa, to je na ovo poslednje pitanje teže odgovoriti objektivno. Jedna od najmlađih je svakako razvoj blokčejna i na njima zasnovanih kriptovaluta, među kojima je bitkoin i dalje najveća zvezda ili najveća pretnja, zavisno od toga kakav stav ima pojedinac prema digitalnim valutama kao društvenoj vrednosti. Stoga ne čudi da se i evidencija o potrošnji energije za rudarenje i transakcije virtuelnim novcem svodi uglavnom na bitkoin.

Prema najnovijim podacima Kembridž centra za alternativne finansije (CCAF), bitkoin trenutno troši nešto više od 110 teravat-sati (TWh) godišnje, odnosno 0,55 odsto globalne proizvodnje električne energije. To je svakako ogromna količina, budući da je ona jednaka potrošnji nekih država, poput Švedske ili Malezije.

„Ipak, kada se na osnovu ovih podataka bitkoin automatski etiketira kao neprijatelj životne sredine, u tim ocenama ima nekih osnovnih zabluda i nezavisno od vrednovanja njegovog doprinosa društvu. Zato je za vođenje ove rasprave u javnosti pre svega potrebno da razumemo na koji način bitkoin troši energiju“, ističe Nik Karter, suosnivač kompanije za analitiku blokčejna „Coin Metrics“ i partner u fondu „Castle Island Ventures“ koji ulaže u startap kompanije za razvoj blokčejn tehnologija.

Potrošnja energije nije jednaka emisiji ugljenika

Karter u svojoj analizi naglašava da postoji važna razlika između toga koliko neka industrija troši energije i koliko emituje štetnih gasova. Potrošnju energije za rudarenje bitkoina i transakcije koje se njime obavljaju je relativno jednostavno izračunati, ali ne i koliko te aktivnosti emituju ugljenika, jer ovo zavisi od toga koja vrsta energije se troši za te namene. Primera radi, uticaj na životnu sredinu ne može biti isti ako u potrošnji preovlađuje hidroenergija u poređenju sa situacijom kada se koristi struja dobijena iz uglja.

Tu vrstu podataka je, međutim, veoma teško prikupiti jer rudari bitkoina po pravilu nisu mnogo otvoreni za javnost. Najbolje procene daje CCAF baš zato što ima svoje izvore među najvećim zajednicama rudara kriptovaluta, ali ni ova analitička kuća ne pokriva sve lokacije u svetu. Većina drugih se oslanja na procene energetskog miksa na nivou država, ali takvo uprosečenje daje vrlo provizornu sliku, ističe Karter, navodeći primer da Kina koristi mnogo raznovrsnije izvore energije nego što to pokazuju zapadne statistike.

Nepotpuni podaci imaju za posledicu da se veoma razlikuju procene o učešću obnovljive energije u rudarenju bitkoina, koje su se u prošlogodišnjim izveštajima kretale u rasponu od 39 pa čak do 73 odsto.
Ono što bitkoin razlikuje od drugih industrija u pogledu potrošnje energije je činjenica da on može da se „kopa“ bilo gde, pa samim tim rudari nemaju ograničenja da im izvori napajanja moraju biti blizu kao u slučaju klasičnih fabrika, objašnjava Karter.

Najbolji primer za to je, dodaje, korišćenje hidroenergije u Kini.

U ruralnim oblastima Sečuanu i Junanu, kapaciteti za proizvodnju hidroenergije daleko nadmašuju lokalne potrebe, a višak proizvedene energije se ne skladišti za urbane centre jer je takav postupak i dalje neisplativ. Ali zato ovaj, verovatno najveći pojedinačni energetski resurs na planeti, predstavlja centar za rudarenje bitkoina u Kini, odakle potiče gotovo 10% globalnog rudarenja u sušnoj i čak 50% u kišnoj sezoni.

Još jedan primer je da rudari od Severne Dakote do Sibira u velikoj meri koriste prirodni gas. Tačno je da se oko uticaja ovog energenta na životnu sredinu vode žučne polemike da li je to dobro prelazno rešenje ka čistijim energijama, ili „trojanski konj“ naftne industrije. Ali imajući u vidu realnost, odnosno da će se nafta i dalje proizvoditi u doglednoj budućnosti, deluje racionalnije potraga za tehnološkim rešenjima koja će dodatno smanjiti štetne emisije prilikom sagorevanja gasa, zaključuje Karter.

Drugi deo energetske jednačine vezane za bitkoin odnosi se na potrošnju energije prilikom transakcija ove digitalne valute. Veliki broj medija i finansijskih stručnjaka tvrde da je trošak za utrošenu energiju po transakciji veoma visok, ali to nije tačno, naglašava Karter. „Ako se uporedi ukupno potrošena energija za ovo tržište sa dosadašnjim brojem transakcija, jasno je da je njen najveći deo upotrebljen za rudarenje, dok je energija potrebna za potvrđivanje transakcja minimalna. I to nas dovodi do tvrdnje koja se sve češće čuje u javnosti: da će troškovi energije utrošene za rudarenje bitkoina i dalje rasti eksponencijalno“.

Kakva je budućnost „rudarenja“?

Karter podseća da je izrazito brz rast ovog tržišta i shodno tome njegov uticaj na potrošnju energije, naveo pojedine analitičare da iznesu vrlo uznemirujuće prognoze, uključujući i predviđanja da će bitkoin, na kraju, upravljati čitavim energetskim mrežama. To je bio i osnovni zaključak studije iz 2018. godine koju je, nedavno, vrlo opširno citirao i „New York Times“, sa procenom da bi bitkoin mogao da zagreje planetu za dva stepena Celzijusa.

„Ali postoji više razloga koji dovode u pitanje takva predviđanja“, kaže Karter. Prvo, kao u sve većem broju industrija, tako i u rudarenju bitkoina raste potreba da se smanji zavisnost od uglja. Ulagači u digitalne valute, naročito u zapadnim zemljama, sve više zahtevaju od kompanija koje posluju sa virtuelnim valutama da poštuju principe održivosti.

U isto vreme, mnoge organizacije u ovoj industriji su pokrenule inicijative kao što je „Cripto Climate Accord“, a koje zahtevaju od kripto-zajednice da se obaveže na smanjenje ugljeničkog otiska u skladu sa Pariskim sporazumom. Uz to, kako obnovljivi izvori, poput solarne energije, postaju sve efikasniji pa time i održiviji za rudarenje bitkoina, to može biti ozbiljan podsticaj rudarima da i sami ulažu u ovakve tehnologije.

Pored toga, malo je verovatno da će rudarenje bitkoina nastaviti dugoročno da raste po trenutnim stopama. Već danas, rudari dobijaju male naknade za transakcije koje verifikuju tokom rudarenja, odnosno one čine tek 10 odsto njihovih prihoda. Problem sa transakcijama je u ograničenju koje sadrži sam bitkoin protokol, a to je da može da se obradi manje od milion transakcija dnevno, što u kombinaciji sa limitiranim iznosom naknade koji su korisnici spremni da plate, ograničava rast ovog izvora prihoda.

Dodatno, bitkoin protokol je napravljen tako da vremenom smanjuje izdašne prihode od rasta cene bitkoina na tržištu. Naime, da bi se visoki prihodi po tom osnovu održali, neophodno je da se cena bitkoina udvostruči na svake četiri godine u kontinuitetu, a sva dosadašnja iskustva sa bilo kojom valutom sugerišu da je to, praktično, nemoguće. Može se očekivati da će neki rudari nastaviti da rade samo za naknade od transakcija, ali kako se ukupna zarada bude smanjivala, opadaće i interesovanje za ulaganja u ovaj posao.

Naravno, postoji mnoštvo faktora koji određuju kako bitkoin utiče na životnu sredinu, ali nepoznavanje bitkoin protokola je jedan od najvećih izvora nesporazuma i preterivanja u proceni ekološke štete koju već čini ili bi mogao da proizvede, ocenjuje Karter. S druge strane, ne može se poreći da bitkoin, kao i sve druge industrije, troši prirodne resurse. Zato kripto-zajednica ima odgovornost da sama prepozna gde su najveće opasnosti po životnu sredinu u njenom delovanju i da traži rešenja koja će smanjivati ugljenički otisak virtuelnih valuta”, zaključuje Karter.

Izvor: Biznis i finansije septembarski broj