Milijarder i miljenik vlasti, Hui Ka Yan sagradio je poslovnu imperiju zahvaljujući pomami za nekretninama u koje je dobar deo Kineza usmerio svoju ušteđevinu.
Kompanija trenutno grca u dugovima i njen opstanak je malo verovatan, a vrlo je izvesno da će potop isprovocirati opsežnu intervenciju kineskih vlasti kako bi se sprečilo širenje haosa.
Gospođa Ding Yumei, supruga uvaženog tajkuna Hui Ka Yana, prvog čoveka Evergrande Group i nekad najbogatijeg Kineza, skinula je tri miliona dolara sa ličnog računa kako bi namirila dug kompanije prema gnevnim investitorima, prenosi Indeks. Kako u svom nedavno objavljenom tekstu navodi Fajnenšel tajms, pozivajući se na interne izvore, učinila je to još početkom jula, dosta pre aktuelnih vesti iz Kine koje govore o protestima nekih drugih, jednako gnevnih kreditora, prenosi B92.
Reakcije na potop kineskog mamuta koji je lane imao prihode veće od 100 milijardi dolara poslednjih dana pljušte sa svih strana, ali kriza se počela rasplitati mnogo ranije, još tamo u maju, kada je krivulja cene deonica i obveznica kompanije krenula nizbrdo, prešavši tačku s koje nema povratka (već u junu, glasine su se pokazale tačnima – Evergrande nije uspeo da iskupi izdanje komercijalnih zapisa).
Makar Kinezi verovatno nisu ništa disciplinovaniji od ostalih, pomalo je neuobičajeno, barem iz zapadnjačke perspektive, gledati bučne proteste u zemlji komunističkog režima koji ne gleda blagonaklono na javne izlive nezadovoljstva. Ili je barem sklon tome da ih oštro cenzuriše. Ali to samo govori o veličini problema koji se tokom proteklih nekoliko nedelja nametnuo kao top tema na finansijskim tržištima, podstakavši kojekakva nagađanja i procene.
Finansijski problemi s kojima se Evergrande suočava zapravo su toliki da su šanse za opstanak tek neznatno veće od nule. Kompanija je osuđena na propast i od nekadašnje imperije verovatno neće ostati ništa. Barem ne za deoničare, koji su toga sve više svesni (dok cena deonica neumitno klizi ka – nuli).
Ako i ne potone, nekada ugledni developer će se u najboljem slučaju raspasti na komadiće koje će na kraju razgrabiti kreditori. Oni s početka priče, kojima je gospođa Yumeni pokušala da pomogne simboličnim PR gestom, deo su nekoliko desetina hiljada ljudi koji su spremno gutali “inovativne” wealth-management proizvode. Reč je o proizvodima svojstvenim “bankarstvu iz senke”, problematičnog segmentu ekonomije koji se razvio iz puke potrebe, u jeku ekonomske ekspanzije, kako bi zaobišao rigidne partijske direktive i planove, spajajući naoko kompatibilne interese.
S jedne strane su (bile) kompanije kao što je Evergrande koje su tražeći izvore svežeg kapitala pokušale da zaobiđu formalna ograničenja (veliku izloženost banaka prema do grla zaduženim kompanijama), a s druge, investitori gladni viših prinosa. Deo njih je navalio na deonice, dok su ostali kupovali sekuritizovanu aktivu, nalik ABS, MBS, CLO i drugim akronimima koji su većini ostali u lošem sećanju iz Velike finansijske krize 2008. godine. Jer kamatna stopa na bankovne depozite je, to svi znaju, mizerna, a samo budale drže pare u banci.
Evergrande je zapravo ogroman konglomerat kojem je tržište nekretnina kor biznis (core business), pa su i ti wealth-management produkti najčešće bili naslonjeni na pozitivne trendove cena nekretnina. A tržište alternativnih investicijskih proizvoda već godinama cveta: agencija Fitch Ratings procenjuje kako je premašilo četiri biliona dolara (otprilike četvrtina kineskog BDP-a), a nekontrolisanu ekspanziju omogućila je država, nudeći implicitnu garanciju na povrat sredstava. Dok god su se problemi i strukturne neravnoteže mogli gurati pod tepih, različiti nivoi vlasti (bilo da je reč o državnim kompanijama, središnjoj vlasti ili lokalnoj samoupravi) su uporno spasavale posrnule kompanije, učvrstivši uverenje ulagača u sigurnost ulaganja.
Učinci finansijskog inženjeringa mahom su se skrivali van bilansa banaka i korporativnog sektora (to uključuje i instrumente poput komercijalnih zapisa), zbog čega sada dolazi do izražaja čuvena metafora Vorena Bafeta: “Tek kad se plima povuče, videćemo ko je plivao go.” U teoriji, stvari bi trebalo da funkcionišu jednostavno – u zamenu za kapital koji bi se preusmerio u profitabilnu gradnju stanova i izdašan povrat, Evergrande bi ulagačima davao komad papira, neretko s obećanjem isplate značajnih prinosa. U praksi, tržište nekretnina je postalo zasićeno, prodaja je išla sve slabije, a povrat na uloženi kapital postajao sve niži.
Najnovije procene jako variraju, a prema onoj s Blumberga, obaveze koje Evergrande mora da ispuni na ime plasiranih proizvoda bankarstva iz senke (nisu, naravno, sve već dospele) premašuju šest milijardi dolara (i obuhvataju preko 80.000 kreditora). Brojka se može učiniti velikom, ali je zapravo tek vrh ledenog brega. Veličina ledenog brega se u ovome trenutku procenjuje na barem 300 milijardi dolara.
Iz kompanije su tek sredinom septembra osetili potrebu prvi put progovoriti o restrukturiranju i stečaju (samo dan ranije su takva nagađanja žestoko opovrgli). Poput katastrofalne izvedbe deonica, grafikon kretanja obveznica kompanije koje dospevaju na naplatu u martu iduće godine nudi drukčiju sliku.
Aktuelna cena obveznica pokazuje da je u idućih šest meseci moguće namaći trocifren prinos. Naravno, pod uslovom da kompanija doista isplati obaveze po emitovanim obveznicama, što se u ovom trenutku čini malo verovatnim. Zanimljivom ironijom sudbine, obveznice korporacije koja se finansirala pomoću naivnih ulagača, obećavajući izdašne prinose, sada benevolentnim špekulantima nude još luđi prinos.
Za onih osamdesetak hiljada naivaca Evergrande nudi otplatu na rate ili neki oblik kompenzacije koji uključuje brojne nekretnine iz prodajnog portfelja. Problem je što većina (s razlogom) misli da kompanija neće biti u životu dovoljno dugo da otplati sve rate duga, a haotičan rasplet krize negativno se odrazio i na intenzitet prodaje nekretnina širom Kine, a potom i na cene istih. Prema službenim podacima, evidentirana vrednost prodatih nekretnina u avgustu je (na godišnjem nivou) smanjena za čak petinu, što većina pripisuje neizvesnosti koju je proizveo Evergrande. I zato prebijanje duga preuzimanjem određene nekretnine podrazumeva pozamašan diskont (haircut ili u doslovnom prevodu – šišanje) u odnosu na izvorno potraživanje, pa mali ulagači besno protestuju, upadajući u kancelarije kompanije širom zemlje, ili u još ekstremnijem primeru, uzimaju za taoce lokalne direktore (od kojih su mnogi u jednako teškoj poziciji).
U tu skupinu brojnih malih kreditora koji se osećaju prevarenima treba uključiti i potencijalne vlasnike koji su dali novac, ali još nisu dočekali završetak izgradnje svojih nekretnina. Reč je, navodno, o više od hiljadu započetih projekata i 1,7 miliona nedovršenih stanova u 200 gradova širom zemlje koji su delom ili u potpunosti plaćeni i još stoje – nedovršeni. Ni jedni ni drugi u očima finansijskih analitičara definitivno nisu prioritet, no Komunistička partija verovatno misli drukčije, u strahu da se masovno nezadovoljstvo ne prelije na ulice i preraste u masovne nemire.
Sve se češće povlače paralele s krahom Liman Bradersa, dok analitičari govore o “kontrolisanoj detonaciji” koju orkestrira sam državni vrh, no zbog domino-efekta očigledno će biti jako teško zauzdati širenje negativnih učinaka. A onda opet, ako je suditi na osnovu dosadašnjih iskustava, akcija spasavanja u državnoj režiji čini se vrlo izvesnom, kad već pređašnja upozorenja regulatora nisu urodila plodom. Žongliranje između stabilnosti finansijskog sistema i masovnog nezadovoljstva je nezahvalni zadatak za vlasti u Pekingu, dok se predsednik Si Đinping priprema za konsolidaciju vlasti. Državna se intervencija svejedno čini dosta logičnijim izborom od haotičnog kraha koji bi mogao da isprovocira totalni potop tržišta nekretnina. Jer osim što čini gotovo četvrtinu domaćeg BDP-a, nekretnine su i krucijalna destinacija u koju su brojni građani Kine gurali svoju ušteđevinu.
Centralna banka je poslednjih dana ubrizgala svežu likvidnost na tržište, svesna da su banke u ovoj priči poslednja linija odbrane. Upravo one stoje iza balona na tržištu nekretnina koji je ozbiljno načet, i to u uslovima usporavanja ekonomskog rasta uslovljenog pandemijom koronavirusa.
Prvi znakovi stresa na nacionalnom nivou još ne izgledaju alarmantno: kurs domaćeg juana (u odnosu na američki dolar) i dalje je stabilan, dok domaći berzovni indeksi beleže tek lagani pad vrednosti, a prinosi na državne obveznice tek neznatno rastu. O intenzitetu prelivanja krize i posledicama se zasad može samo nagađati, bilo da je reč o balonu na tržištu nekretnina ili pak široj ekonomskoj aktivnosti. Jedno je sigurno – inostrani investitori će barem neko vreme u širokom luku zaobilaziti Kinu; nakon što je državni vrh odlučio domaćim tajkunima pokazati da nipošto nisu veći od Partije (Džek Ma, pokretač Alibabe, to je najbolje osetio na svojoj koži), i haos koji će uslediti čak i u najboljoj varijanti ne može doneti ništa dobro.
Jedina olakšavajuća okolnost u ovoj priči odnosi se na činjenicu da je odliv kapitala iz Kine pod strogom kontrolom države. Drugim rečima, inostranim ulagačima je relativno lako ući, ali dosta teže izaći, zbog čega se teza o globalnoj krizi, barem zasad, čini nategnutom. Naravno, ako propast mamuta nekretnina bude imala za posledicu dramatično usporavanje privrednog rasta u Kini, posledice će se i te kako osetiti i na globalnom nivou, ali takav se scenario zasad ne nazire. Barem ako je suditi po raspoloženju investitora na finansijskim tržištima razvijenih zemalja.
A nered će se godinama raščišćavati, to je jasno. Biće zanimljivo videti hoće li se u priču uključiti i lešinarski fondovi poput Elliott Management-a koji je godinama vodio ogorčenu sudsku bitku s Argentinom i na kraju izvojevao veliku pobedu (zaradio isplatu nominalnog iznosa za obveznice koje je jeftino kupio u uslovima panične rasprodaje).
Zvuči pomalo ezoterično, ali jedan krak Evergrande priče ide i prema – kriptovalutama. Tačnije, Tether-u koji vrši funkciju stabilnog novčića (stablecoin-a) i podmazuje trgovinu na tržištu kriptovaluta. Jedan od ključnih izvora likvidnosti i uverljivo najvažniji stablecoin prema kriterijumu tržišne kapitalizacije, Tether-om se trguje u odnosu 1:1 u odnosu na američki dolar, iz vrlo jednostavnog razloga – vrednost tog novčića osigurana je konkretnim kolateralom. Problem leži u činjenici da bi Tether, s tržišnom kapitalizacijom od oko 70 milijardi dolara, trebalo da raspolaže gotovinom u visini istih tih sedamdesetak milijardi dolara.
Međutim, Tether teško može ugurati taj kapital u klasične finansijske institucije, i to iz dva razloga. Jedan je nepoverenje banaka (i regulatora) prema kriptosegmentu, a drugi rekordno niske kamatne stope, zbog kojih banke zapravo ne znaju šta bi s gotovinom.
Otuda šarolika struktura imovine Tether-a u kojoj čak polovinu čine – komercijalni zapisi. Reč je o dužničkim vrednosnim papirima s rokom dospeća do godinu dana (navodno vrlo visokog kreditnog rejtinga), ali i kategoriji aktive koja nipošto nije lišena rizika (u slučaju propasti izdavatelja).
Osim optužbi o prevari, zbog koje je Tether bio prisiljen da sklopi milionsku nagodbu s američkim vlastima, izostao je i konkretan odgovor na pitanje o kojim je komercijalnim zapisima uopšte reč. A budući da među etabliranim finansijskim institucijama u Njujorku i Frankfurtu niko nikad nije čuo za Tether (uprkos vrtoglavim ciframa), krenula su nagađanja kako su izdavatelji spornih komercijalnih zapisa izdavatelji iz Azije. Tačnije, iz Kine. Logično, kao jedan od najvećih izdavatelja komercijalnih zapisa spominjao se upravo Evergrande, no sredinom septembra Tether je i zvanično negirao te tvrdnje, navodeći kako kineskog developera u portfelju – nema.
Igrom slučaja, iznos koji Tether drži u komercijalnim zapisima (nešto više od 30 milijardi dolara) otprilike je jednak ukupnoj cifri komercijalnih zapisa koje je na kraju prošle godine u bilansu držao Evergrande. Haos u Kini zasad nije ostavio traga na Tether-u, a biće zanimljivo videti hoće li se kriza očešati o tržište kriptovaluta.
