Podizanje neoporezivog dela plate pomaže i “platežnijim” firmama
Uprkos smanjenju obaveza, poslodavci koji isplaćuju minimalne zarade od naredne godine imaće za oko 4.600 dinara veći trošak po zaposlenom, od čega će radnici dobiti povećanje od oko 3.000 dinara dok će državi na ime doprinosa i poreza uplatiće za 1.600 dinara više nego što je to bilo do sada.
Naime, firme na ime minimalne zarade sada izdvajaju po radniku 50.210,79 dinara, a od naredne godine će morati da obezbede 54.814,18. Kako nam je rečeno u Svezu računovođa i revizora Srbije, gde su za Danas izveli tu računicu, iznosi još nisu precizni, jer iako je objavljeno da će Vlada da odredi novu minimalnu zaradu od 35.012 dinara, odluka koja bude doneta odnosiće se na vrednost radnog sata i u zavisnosti od toga koliko ih ima u mesecu, zavisiće i visina minimalca.
Iznosi kojima se sada barata, odnose se na prosečan broj radnih sati.
U firmama sa većim zaradama, neočekivano su dobili rasterećenje, jer će smanjenje stope doprinosa i podizanje neoporezivog dela sa 18.300 na 19.300, smanjiti fond za zarade. Ali, ne svima.
Kod velikog broja poslodavaca rast minimalca povlači za sobom i podizanje plata u svim kategorijama, pa je računica koja pokazuje koliko će privreda generalno biti opterećena ili rasterećena, za sada neizvodljiva.
Ekonomisti u ovom trenutku ne mogu da procene kako će se tačno na budžet reflektovati povećanja davanja koje dolaze iz jedne kategorije poslodavaca i smanjeni izdaci iz druge grupe, ali podsećaju da svaki rast plata povećava potrošnju pa država može računati i na indirektni benefit – uvećanje poreskih prihoda kroz PDV.
Prema rečima Gorana Radosavljevića, profesora na FEFA univerzitetu, mnogo veći problem je to što kod nas mnogo ljudi, procenjuje se i do 30 odsto zaposlenih, prima minimalac a više od polovine zarađuje ispod 50.000 dinara što je ravno katastrofi.
Objašnjava da su i oni sa prosečnom platom koja prelazi 60.000 ako žive u prestonici, teška su sirotinja, a u većini drugih zemalja garantovanu zaradu ima oko jedan odsto radnika pa povećanje nije tema nego se shvata kao pomoć najsiromašnijima.
“Ja se svakako zalažem za povećanje minimalne cene rada, ali se taj trošak prilično preliva na poslodavca pa umesto da se država bori protiv sive ekonomije, daje joj takvim potezima stimulans. Pravi zahtev, da se smanje fiskalna opterećenja, retko se ispuni i to smanjenje ide po niskim stopama, od 0,2 do 0,5 odsto pri čemu je računica takva da država nikada ne gubi svoj deo prihoda. Očigledno je da vlada ima cilj povećanje prosečne plate i to se na dva načina veštački “pumpa”. Prvo, povećanjem minimalne zarade, čime se “guraju” plate u privatnom sektoru jer u javnom ih nema, čak ni kod velikih gubitaša, a drugo, jačanjem primanja u državnoj službi, gde pristojno rastu već nekoliko godina”, kaže Radosavljević.
Dodaje da u trenutku kada se država hvali suficitom u budžetu i fenomenalnim rezultatima, nije jasno zašto nije prihvaćen predlog sindikata da se najniža cena rada dovede do 39.000 dinara a da teret tog uvećanja država skine sa poslodavaca smanjenjem nekih doprinosa.
“Imam utisak da se sve radi sa pogrešnim ciljem, da bi se prikazalo stanje boljim nego što jeste I jedna od posledica te populističke politike je da nam dug vrtoglavo raste brzinom koja je značajno prešla rast BDP-a. Više ne vidite šta je strategija razvoja, jer je trenutno naša ekonomska politika besomučno zaduživanje kod Kineza i davanje visokih subvencija”, kaže Radosavljević.
Mihajlo Đukić sa Instituta ekonomskih nauka potvrđuje da je u ovom trenutku teško izračunati efekte na privredu i na budžet, ali naglašava da je samo povećanje minimalne zarade dobra mera, neophodna, i da će ona u srednjem roku doneti rezultate i u državnoj kasi.
“Rano je za procene, posebno sada kad je zbog pandemije sve neizvesno, privreda je u čekanju i možda bi se neopravdano državi pripisao dobar ili loš efekat mera. Mislim da efekte još ne znaju ni kreatori ekonomske politike, i oni pipaju u prazno pokušavajući na neki način da podstaknu ljude na jačanje agregatne tražnje i sve je usmereno na to da se ekonomska aktivnost podstakne”, kaže Đukić I zaključuje da nikada do sada kretanja nisu bila toliko varljiva da ne možemo da znamo šta se može očekivati, pa jedna odluka o zatvaranju ili otvaranju zbog epidemije, može mnogo toga da izmeni u privrednom ambijentu.
Danas
