Svetski poznati ekonomista, Nurijel Rubini, koji je predvideo finansijsku krizu 2008. godine izneo je novu prognozu.
On je u svom najnovijem članku za sajt “Prodžekt sindikejt” (Project Syndicate), u novoj analizi istakao da su godine izuzetno labave fiskalne i monetarne politike usmerile globalnu ekonomiju ka usporenom privrednom rastu i visokoj inflaciji.
Kako on navodi u članku “kada se desi taj krah stagflacija iz 1970-ih godina prošlog veka biće kombinovana sa dužničkom krizom nakon 2008. godine”, a to će prema njegovim pretpostavkama postaviti centralne banke širom sveta u pat poziciju.
Odnosi duga u naprednim ekonomijama, i u većini ekonomija u razvoju bili su znatno niži tokom 1970-ih, zbog toga stagflacija u prošlosti nije se nikad dovodila u vezu sa dužničkim krizama.
Sa druge strane, finansijska kriza 2007. i 2008. godine tj. krah tržišta kredita oborio je inflaciju i praktično odveo ekonomiju u smeru deflacije.
“Ostavljeni smo sa najgorim i iz krize sedamdesetih i krizom posle 2007. godine. Pokazatelji duga su mnogo veći nego 1970-ih, a kombinacija labavih ekonomskih politika i negativnih šokova u ponudi će pre podstaći inflaciju, tako stvarajući uslove za “majku stagflacionih dužničkih kriza” u narednih nekoliko godina” piše Rubini, prenosi Blic.
Za sada, labava monetarna i fiskalna politika će nastaviti da napajaju balone širom tržišta, podstičući tako “slou moušn” krah, nastavlja on i dodaje da smo okruženi svuda znacima upozorenja od vrlo visokog odnosa cena i zarada na deonicama, niskih premija, naduvanih cena tehnološke imovine, bujanje kripto tržišta, korporativnih duga visokog prinosa, kolateralizovane dužničke obaveze, mim akcije..
Ovo će se, prema njegovim rečima, nastaviti i u jednom trenutku dovesti do trenutnog gubitka samopouzdanja na tržištima i centralne banke će biti prisiljene na zatezanje, dakle sledi slom.
Politike koje podstiču inflaciju i stvaraju preduslove za stagflaciju čine ekonomiju izloženom negativnim šokovima snabdevanjima.
Takvi šokove mogla bi da prouzrokuju i obnovljeni protekcionizam, “balkanizacija” lanaca snabdevanja, starenje populacije, povlačenje proizvodnje i industrije u skuplje krajeve itd.
Kinesko Američki odnosi koji prete da fragmentiraju globalnu ekonomju, sve češći sajber napadi na ključnu infrastrukturu, i reakcije naroda na sve veću nejednakost samo dopunjuju listu glavnih sastojaka za makroekonomske poteškoće.
Poseban problem je što su centralne banke već izgubile svoju nezavisnost jer se od njih očekuje monetizacija masivnih deficita kako bi odložili dužničku krizu i duboku recesiju, nastavlja Rubini.
Kako javni i privatni dugovi rastu, ekonomije će se već nalaze u klopci duga. Iako inflacija raste centralne banke se boje da zategnu kamate kako nam se ne bi desila serija bankrota. To sve, naglašava Rubini, vodi u inflaciju i duboku stagflaciju.
Dok će u razvijenim zemljama, kao 1970-ih inflacija smanjiti realnu vrednost dugova, u zemljama u razvoju, kojima se Rubini pretežno bavio u svojoj karijeri, koje imaju većinski dugove sa fiksnim prinosima biće u velikoj opasnosti.
Uz to, inflacija će, kao i neizvesnost, dovesti do povećanja rizika na premije.
Rubini veruje da kako bude rastao indeks mizerije (zbir stope inflacije i nezaposlenosti), sve će biti veća potreba da centralne banke izrežu inflaciju.
Posledica poslednjeg obračuna sa inflacijom, Vokerovog šoka 1980-ih, bila je recesija u SAD i dužnička kriza u ostatku sveta, pretežno SFRJ i Latinskoj Americi.
Rubini zaključuje da su nivoi zaduženosti sada oko tri puta viši nego pre 50-ak godina, te bi reakcija na inflaciju mogla da dovede do ekonomske depresije, odnosno vrlo teškog oblika recesije.
