Već nekoliko godina Nemačka pokreće ciljane akcije protiv kriminalaca okupljenih u klanove pri čemu se stalno organizuju spektakularne racije u kojima policija upada u objekte velikih nemačko-arapskih porodica.
Nekretnine, ali i luksuzni automobili, nakit i druge dragocenosti koji su verovatno kupljeni novcem stečenim kriminalom se oduzimaju i postaju vlasništvo države, piše Dojče vele.
Berlinski javni tužilac je tako 2018. godine oduzeo više od 75 nekretnina velikoj porodici Remo u vrednosti od 10 miliona evra pri čemu je reč o klasičnom slučaju pranja novca, u kojem se ilegalno stečene finansije, u ovom primeru dobijene od pljački i trgovine drogom, ulivaju u legalne ekonomske tokove.
Kristof Trautfeter, naučni savetnik u „Mreži poreske pravde” kaže da Nemačka čini „suviše malo” kako bi u većim razmerama ušla u trag onima koji vuku konce u organizovanom kriminalu, a koji u globalnim mrežama profesionalno peru novac „od krijumčarenja droge, korupcije, utaje poreza i drugih krivičnih dela.
O tome koliko se novca „opere” svake godine u Nemačkoj postoje različiti podaci.
U studiji koju je 2016. naručilo Savezno ministarstvo finansija, navodi se suma od oko 100 milijardi evra, a Evropski revizorski sud procenjuje da na nivou EU to iznosi oko 250 milijardi.
U „Transparensiju” pretpostavljaju da su stvarne sume mnogo veće, ali ne mogu da navedu tačan broj.
„Spisak skandala s pranjem novca povezanih s Nemačkom poslednjih godina je dugačak”, navodi se u studiji.
Nemačka, ukazuje se, ima ogroman problem s pranjem novca, a protiv toga ne preduzima adekvatne mere. Problem je pre svega to što problem vlasti i političari problem ne prepoznaju.
Kao drugo, kriminalcima je olakšano neovlašćeno prebacivanje velikih količina novca u inostranstvo ili njegovo ubacivanje u ekonomske tokove preko trgovaca komercijalnom robom, onih koji se bave umetninama ili agenata za prodaju nekretnina.
Na trećem mestu je „anonimnost”, pa tako Trautfeter objašnjava da „iako već 20 godina postoji propis da banke moraju da znaju ko su im klijenti, to ipak nije tako u praksi”.
Četvrta tačka su „veoma mali istražni kapaciteti” u Nemačkoj pri čemu nedostaje, kako se navodi, specijalizovana finansijska policija.
„Država više ne može da se oslanja samo na napore finansijskih institucija koje su dužne da prijave slučaj ako sumnjaju”, kaže Trautfeter i dodaje da „ona mora bolje da ih podrži, da podigne sveste i poveća kontrolu, ali i da na odgovarajući način sankcioniše kršenja zakona”.
U studiji se preporučuje uvođenje registra transparentnosti i nekretnina, ali i poboljšanje statistike i ciljane analize novčanih tokova. Zatim, jačanje nadzora pranja novca u finansijskom i nefinansijskom sektoru, angažovanje dodatnog osoblja u specijalizovanima državnim institucijama i povećanu saradnju na nivou u EU i na međunarodnom nivou.
„Ilegalni međunarodni tokovi novca više ne smeju da sigurnu luku pronalaze u Nemačkoj“, zahteva Štefan Ome, finansijski stručnjak u nemačkom ogranku „Transparensi internešenala“. On tvrdi da je Nemačka „prijemčiva“ za pranje novca i da takva situacija „podstiče paralelni globalni finansijski sistem u senci u kojem – što je ne manje važno – cveta i korupcija.“
„Transparensi“ polazi od toga da će optužbe iznesene u novoj studiji na ovaj ili onaj način doći i do Radne grupe za finansijsko delovanje (FATF) koju je još 1989. godine osnovala grupa G7 industrijski najrazvijenijih zemalja sveta. Ta međunarodna organizacija postavlja svetske standarde u borbi protiv pranja novca, finansiranja terorizma i finansiranja oružja za masovno uništenje, i radi na tome da ih države sprovode zakonito i efikasno, navodi Dojče vele.
