„Kratkoročno posmatrano poslovne banke ne bi trebalo da imaju posebne probleme jer će se privrede u Evropi ubrzano oporavljati, a kamatne stope neće u prvo vreme pratiti rast proizvodnje. Tako da bi krediti i ulaganja trebalo da se normalno servisiraju. Posle nekoliko godina stvari bi mogle da se promene, ali nema posebnih razloga zašto bi se značajno pogoršale.“
Ovim rečima ekonomista Vladimir Gligorov počeo je razgovor za „Svet bankarstva i investicija“. Odgovarajući na pitanje šta su glavni izazovi za poslovne banke, ali i Centralne banke, kao i konstataciju da su ocene da je finansijski sistem pokazao zavidan nivo otpornosti u vreme ove krize, ali da još nema izvesnosti u pogledu okončanja pandemije, upozorio je da centralne banke imaju uglavnom tehničke probleme jer će doći do rasta cena koji bi trebalo da je privremen to jest prolazan.
„Ovo je zato što će se proizvodnja oporavljati sporije od potrošnje jer novca ima, a robu je potrebno proizvesti. To ne bi trebalo da je nerešiv problem za centralne banke. Kako nema razloga da se značajno koriguju kursevi u fazi oporavka spoljne trgovine, čak i centralne banke sa stranim rezervnim novcem ne bi trebalo da se bore za očuvanje stabilnosti kursa.
To su kratkoročni izgledi. Kako će stvari izgledati kroz dve godine i posebno dugoročnije to zavisi od uobičajenih problema sa kojima se privrede i vlasti suočavaju.
Prognoze Svetske banke i MMF-a za ovu godinu su da će privredni rast Srbije biti 4,5 odnosno pet odsto. Vlada Srbije je optimističnija, jer veruje u preduzete mere, pa je stoga projektovan rast od šest procenata. Šta je vaše mišljenje?
Ako se ne varam, procene međunarodnih finansijskih institucija ne uzimaju u obzir dodatno povećanu javnu potrošnju. To bi moglo da ubrza rast za jedan postotni poen. Kako je ukupna proizvodnja smanjena za oko 3 posto u poslednja tri kvartala prošle godine (u odnosu na isti period prethodne godine), i ako se uzme u obzir da je za prvi kvartal ove godine iskazan rast od oko 1 posto, godišnji rast 2021. bi mogao da iznosi 5 posto, pod uobičajenim uslovima da nema suša ili poplava. Time bi se otprilike nadoknadio gubitak na proizvodnji do kojeg je dovela epidemija; privreda bi se krajem 2021. našla tamo gde bi verovatno bila na kraju 2020. da nije bilo epidemije.
Potrebno je uzeti u obzir da je plaćena visoka zdravstvena cena jer je Srbija po obolelosti, a i po izgubljenim životima, ako se računa povećana smrtnost, među najviše pogođenim zemljama u Evropi. Sve će se evropske zemlje oporaviti u potpunosti, neke pre neke kasnije, tako da je cena u zdravlju i životu zapravo jedino merodavna, a ne stopa privrednog rasta. Uvek je potrebno računati i trošak, da se tako izrazim, ovog put u javnom zdravlju.
Šta su po vama osnovne lekcije pandemije za globalnu ekonomiju, ali i za našu?
Pa postoji problem sa takozvanim globalnim javnim dobrima odnosno sa globalnim javnim zlom kao što je pandemija. Potreban je kosmopolitski odgovor kako bi se onemogućilo širenje zaraze, a i kako bi se pomoglo svima nezavisno od toga da li žive u siromašnijim ili bogatijim zemljama. To je, međutim, veliki politički izazov jer nedostaju i ustanove i zajedništvo interesa. Tako da može da dođe do toga da se poveća protekcionizam svake vrste, što bi moglo negativno da utiče na privredni razvoj. Alternativno, moglo bi da dođe do sporazuma o dubljoj integrisanosti svetske trgovine i finansija uz veću brigu za probleme koji su univerzalni kao što su klimatske promene ili sve drugo što ugrožava bezbednost.
Kada je o srpskoj privredi reč, verovatno je osnovna pouka da i ljudi i politika imaju u velikoj meri kratkoročne ciljeve i sa tim usklađeno ponašanje. Tako da je mala spremnost odricanja od uobičajenih ponašanja i od političkih ciljeva što se vidi i po nespremnosti da se istrajno sprovode mere zaštite od zaraze, a i po potrošnji javnog novca kako bi se pridobila politička podrška, što bi kasnije moglo da bude problem. Ta sklonost za kratkoročne odluke utiče i na relativno ograničena domaća ulaganja. Ona ne mogu da se nadoknade javnim ulaganjima, jer su im namene različite.
Šta bi trebalo da bude lekcija za izvršnu vlast u Srbiji?
Teško je videti da će biti nekih pouka budući da bar za sada javnost ne pokazuje neko veliko nezadovoljstvo time što vlasti rade. Bilo je otpora strogom karantinu na početku i potom nagoveštaju da bi mogao ponovo da bude uveden. Od izbora nadalje su se vlasti usredsredile na oživljavanje privrede, pa je jesenji i zimski talas epidemije bio daleko teži nego što je bilo potrebno. Vlasti su se donekle iskupile programom vakcinacije, ali time se ne može povratiti izgubljeno. No, Srbija nije neki izuzetak po promašajima kao i po uspesima, tako da nekih posebnih pouka nema. Potrošeno je više novca nego što je trebalo, obolelo je više ljudi nego što je moralo i umrli su ljudi koji nisu morali. To se sve moglo izbeći.
Kako bi ocenili mere država Evrope prema privredi i građanima, koje su od njih imale najbolje rezultate, a koje su podbacile?
Uglavnom su svi relativno brzo razumeli šta im valja činiti. Osnovni cilj je bio da se ne dozvoli da kriza izazvana epidemijom izazove i krize u finansijskom i u korporativnom sektoru, da ne dođe do bankrotstava i nezaposlenosti. Tako da su trošena javna sredstva da bi se očuvali poslovni bilansi i da bi se sačuvala preduzeća. A centralne banke su pomagale komercijalnim bankama kod odlaganja kredita i na druge načine. Očuvana je stabilnost i cena i zaposlenosti nezavisno od pada proizvodnje. Bilo je svuda problema sa selektivnošću jer su, recimo, opstajala preduzeća koja bi inače propala i subvencionisani su i oni koji ne bi na to imali pravo da nije epidemije. To je verovatno neizbežno.
Grešilo se pre svega preranim popuštanjima kako bi se izašlo u susret pojedinim uslužnim sektorima. Ali to se uglavnom relativno brzo pokazalo kao neuspešno. Evropske zemlje su razvijene i udeo usluga je veoma veliki, pa je udar epidemije na privredu, koji posebno pogađa usluge, veći nego u manje razvijenim zemljama. Posebne probleme su imale i zemlje koje se oslanjaju na prerađivačku industriju, jer se značajno smanjuje tražnja za njihovim proizvodima. Tako da su izazovi bili različiti. Najbolje su prošle zemlje koje su relativno izolovane i koje imaju jake društvene i zdravstvene ustanove. Rđavo su prošle zemlje srednje Evrope koje nisu morale, ali su nedosledno primenjivale mere zaštite.
Posebno su rđavo prošle balkanske zemlje, mada ne i Grčka, pre svega zbog siromaštva i zbog izolovanosti od, recimo, Evropske unije.
A u Srbiji?
Ciljevi su bili rđavo postavljeni od samog početka, a oni su bili pobeda na izborima vladajuće stranke i mali pad proizvodnje. I jedno i drugo nezavisno od troška u javnom zdravlju. Nezadovoljstvo je suzbijano deljenjem novca svima mada je politički i egzistencijalni efekat uglavnom bio među siromašnijima. Tako da je zdravstvena cena nepotrebno velika. Takođe, povećana su javna ulaganja, a da nije sasvim jasno da li su dobro odabrana i da li su upravo ona potrebna. Ukupno gledano, cena u javnom zdravlju i u javnom novcu je prevelika za relativno skroman privredni rezultat (ako se ostavi po strani uticaj prvog kvartala prošle godine).
Ko će nakon pandemije među prvima uspeti da se oporavi?
Brzina oporavka će zavisiti od toga koliki je bio prethodni pad i od sezonskih faktora. Zemlje koje su imale veći pad oporavljaće se brže jer će se naprosto obnavljati proizvodnja na prethodnom nivou, na nivou pre epidemije. To će biti sporije u zemljama koje, recimo, zavise od turizma ukoliko se i ove godine izgubi deo turističke sezone ili naprosto bude manje ljudi koji će letovati. Na duži rok, to neće imati poseban uticaj na održivu stopu rasta.
Kako biste ocenili ovu 2021. po ekonomskim pokazateljima?
Postoji još uvek neizvesnost oko epidemije, tako da je rano proglasiti njen kraj i očekivati puni oporavak. Ali otprilike to bi trebalo da se očekuje.
Bez masovne vakcinacije oporavak neće biti moguć, ima li naznaka kada bi on u najoptimističnijem slučaju mogao da bude?
Koliko razumem to bi trebalo u većem delu sveta da bude obavljeno do jeseni i najkasnije do kraja godine. Kako će biti u zemljama kao što je Indija i Brazil, to u mnogome zavisi od pomoći bogatijih zemalja i od lokalnih sposobnosti zdravstvenih službi. Ali ako svi imamo interes da se suzbije epidemija, može se očekivati da će se ubrzati pomoć ovim zemljama.
Izvor: Bonitet.com
