Narodna banka Srbije je stala rame uz rame s najvećim i najznačajnijim centralnim bankama sveta – Federalnim rezervama (SAD), ECB, Bankom Engleske, Japana i još po kojom. Saznajemo da u prethodnih sedam meseci (i dan danas) NBS otkupljuje korporativne obveznice od komercijalnih banaka, koje su one inicijalno kupile od određenih kompanija. Između ostalih, Telekoma Srbije, Jugoimporta SDPR i Energoprojekta.
Iz uporedne analize centralnih banaka vidimo da je to mera koja je dolazi znatno kasnije, nakon otkupa državnih obveznica različite ročnosti, kao i određenih kvazi-državnih hartija sa hipotekarnog tržišta.
Ono što je važno naglasiti jeste da je uporedivost našeg tržišta sa bilo kojim iz zemalja pomenutih centralnih banka praktično iluzorno, u svakom pogledu. U odbranu sprovedenih mera čuli su se argumenti u kontekstu „ako mogu oni, možemo i mi“. To je prilično opasna konstatacija, iz razloga koje ću pokušati da objasnim.
Prvo, NBS i dalje ima prostora za smanjivanje referentne kamatne stope u cilju povećanja likvidnosti na tržištu. To bi bila mera koja bi imala univerzalan, a ne selektivan karakter. U ovom trenutku referentna stopa u Srbiji iznosi 1%, a moguće je dalje smanjivati za četvrtinu procenta, kao što je to trend u prethodnih osam godina.
Drugo, mandat NBS ne poznaje ovakvu aktivnost koja je, stiče se utisak, usmerena na kompanije bliske državnom aparatu i čiji bonitet nije verifikovan kroz međunarodni
kreditni rejting, već kroz Agenciju za privredne registre (koja se po slovu zakona ne bavi ovim aktivnostima). Korporativne obveznice se tradicionalno smatraju nelikvidnim instrumentima, sa tzv. „kupi i drži“ strategijom, i namenjene su u najvećoj meri institucionalnim investitorima. Kada se to dešava na Zapadu, inicijalni ulagači dolazi sa svih strana sveta, pa je teže pretpostaviti selektivnost u samim merama.
Treće, naše tržište nema dubinu, širinu, kao ni likvidnost, što implicira verodostojnost tržišnih cena finansijskih instrumenata. NBS je izjavila da su obveznice „otkupljene po potpuno tržišnim uslovima, odnosno po stopi koja je gotovo identična kuponskoj kamatnoj stopi, tj. stopi po kojoj su te hartije emitovane”. To, nažalost, ne znači i
nužno da su u pitanju fer cene. U finansijama pojmovi “tržišno” i “fer” ne moraju da idu ruku pod ruku.
Četvrto, i poslednje, iako u potpunosti podržavam napore NBS da aktivira korporativni segment tržišta, metod je upitan i otvara brojna pitanja. Zašto je NBS „doštampala novac“ primarnom emisijom i bukvalno ga kanalisala ka pomenutim kompanijama? Ukoliko je cilj smanjenje troškova zaduživanja, država je mogla na (in)direktan način podstaći ovo tržište putem poreskih olakšica i izuzeća ili se odreći administrativnih troškova pripreme prospekta, koji nisu zanemarljivi. Pored toga, olakšice bi se mogle dati i investitorima koji ulažu svoj kapital. Čak je i subvencionisanje kamata koje bi država (čitaj: svi mi) pokrila iz budžeta (a daleko da bi bio prvi put) za investiciono kreditiranje bilo prihvatljivo rešenje. Ovako, bez prevelike transparentnosti, desetine milijardi dinara je završilo na računima domaćih kompanija.
Da li je mehanizam u kojem su poslovne banke primarno kupile korporativne obveznice, a zatim ih prodale NBS, bio unapred poznat svim učesnicima, za dobrobit tržišta? Ostaće crv sumnje. Praksa je pokazala da kadgod u zemljama u razvoj monetarna vlast preterano zavisi od fiskalne, gubi se nezavisnost u donošenju odluka i skreće se sa kursa zacrtanih ciljeva.
U poslednjih nekoliko godina, NBS i Vlada su postigli dobre rezultate po pitanju monetarne i finansijske stabilnosti, razvoju državnih finansijskih instrumenata, snižavanju riziko premije i dovođenja ekonomije pred vrata investicionog rejtinga. Ovako grubo istupanje u merama može narušiti prethodno teško stečeni kredibilitet. U Srba je kratka memorija, a trebalo bi je produžiti do tri decenije unazad.
Izvor: Nova.rs – Nikola Stakić
