Gomilanje tužbi zbog naknada, odnosno troškova obrade kredita

Tužbe zbog naknada, odnosno troškova za obradu kredita, su se do te mere nagomilale u poslednjih nekoliko godina u Srbiji, da to više nije samo problem korisnika tih kredita i banaka, već i sudova. Sudski sistem je toliko zagušen ovim tužbama, da se razmatraju i izmene Zakona o parničnom postupku. Kako je do ovoga došlo i koliko su ovakve tužbe pravno osnovane?

Ogroman broj tužbi zbog bankarskih naknada, odnosno troškova za obradu kredita je maltene blokirao rad sudova. Sudije građanskih odeljenja imaju, zbog ovih tužbi, čak i do hiljadu predmeta po sudiji, a sudije krivičnih odeljenja prosečno nešto manje od sto predmeta po sudiji, pa se čak razmišlja i o zakonskim izmenama kako bi se rasteretili sudovi u Beogradu.

Da bismo lakše objasnili nesporazume koji nastaju oko bankarske naknade, odnosno troška za obradu kredita, pokušajmo da ovu problematiku predstavimo na pojednostavljen način kroz neku drugu delatnost, na primer prodaju kroasana.

Zamislite da ste tokom boravka u Parizu sklopili odličan posao za uvoz kroasana u Srbiju. Otvarate pekaru u Beogradu i krećete s prodajom. Sve ide kako treba i poslujete u skladu sa svim domaćim propisima. Uprkos tome, jednog dana stiže vam tužba koju je podneo jedan od vaših kupaca. On traži povraćaj dela novca, jer niste jasno iskazali koliko u ukupnoj ceni proizvoda učestvuju troškovi kvasca, a koliko džema kojim je napunjen kroasan.

U početku se ne uzrujavate mnogo zbog podnete tužbe, jer verujete da je ovakvo ponašanje mušterije zloupotreba potrošačkih prava. Ali onda stiže „objašnjenje“ Ministarstva trgovine u kome se kaže kako ne morate da iskazujete cenu svih sastojaka u kroasanu, ali da biste možda i mogli. Sada već počinjete ozbiljno da se brinete, ali se uzdate u pravosuđe.

Međutim, najviša sudska instanca u državi daje tumačenje da tužba koju ste dobili ima osnova u nekim slučajevima. Samo nije baš najjasnije u kojim. Posle ovakvih stavova nadležnih, kreću sa tužbama za povraćaj dela novca svi vaši kupci, ali i kupci svih ostalih prodavaca kroasana. Sudovi su zatrpani, a vi se pitate da li imate noćnu moru i sanjate Kafku, ili se to stvarno događa?

Pređimo sa kroasana na kredite.

Banke pri odobravanju kredita obračunavaju nominalnu kamatnu stopu, kao i druge elemente ukupne cene koštanja kredita. U te druge elemente ulazi i naknada, odnosno trošak obrade kredita. Ukupna cena koštanja kredita naziva se efektivna kamatna stopa. Sve pomenuto (nominalna i efektivna kamatna stopa, naknada, odnosno trošak obrade kredita) čini sastavni deo ugovora o kreditu.

Ako bismo se vratili na kroasane, kredit bi bio kroasan, nominalna kamatna stopa kvasac, a naknada za obradu kredita džem. Cena kroasana istaknuta u vitrini je efektivna kamatna stopa.

Pitate se, naravno, koji su onda osnovi tužbenih zahteva sa početka teksta? Zdrav razum kaže da ne bi trebalo da ima osnova, ali pravo u privredama kojima tržišni principi nisu jača strana često nije u korelaciji sa zdravim razumom.

Tužioci banaka ističu vrlo kreativne razloge za ništavost odredbe ugovora o kreditu koji predviđa plaćanje naknade, odnosno troška, za obradu kredita. Dva su glavna:

suprotnost sa Zakonom o obligacionim odnosima koji propisuje da korisnik za kredit plaća ugovorenu kamatu;
element naknade, odnosno troška, za obradu kredita ne opravdava stvarne troškove koje je banka imala prilikom odobrenja predmetnog kredita.

Prvi od dva najčešća osnova već smo objasnili. Korisnik kredita banci plaća ukupnu cenu koštanja kredita izraženu u efektivnoj kamatnoj stopi. Dakle, korisnik plaća ugovorenu kamatu. To što efektivnu kamatnu stopu čine različiti elementi (nominalna kamatna stopa, naknada za obradu, itd.) predviđeno je brojnim pozitivnim propisima u Srbiji i nije protivno članu 1065 Zakona o obligacionim odnosima.

Drugi osnov je nešto interesantniji. Banke na našem tržištu su isti element ugovora o kreditu različito nazivale – jedne kao naknadu a druge kao trošak obrade kredita. Ova terminološka razlika ima značajne posledice.

Naknada je plaćanje, najčešće u novcu, za izvršen rad, uslugu ili činidbu. U pitanju je termin izuzetno rasprostranjen u našem pravu.

Trošak je utrošak ili iskorišćavanje resursa prilikom obavljanja određenog posla. Može se definisati i kao novčana potrošnja sredstava u procesu rada, a do koje dolazi usled stvaranja nove vrednosti. Troškovi mogu biti različiti: radna snaga, materijal, kamata, zakup, reklame, i mnogi drugi.

U računovodstvenom smislu naknada je prihod, trošak je rashod.

Očigledno je da se između naknade i troška ne može staviti znak jednakosti. Naime, kada se govori o trošku banke, podrazumeva se umanjenje njene imovine. Kada se govori o naknadi banke, u pitanju je uvećanje njene imovine.

Sa aspekta klijenta, i trošak i naknada banke za njega su umanjenje imovine. Ipak, u slučaju troška reč je o podnetom rashodu banke koji se prevaljuje na klijenta sa ciljem da banka ostane u neutralnoj poziciji nakon plaćanja (nadoknade) istog od strane klijenta. U slučaju naknade radi se o plaćanju cene za konkretnu uslugu koju je banka pružila.

Ovde je korisno napraviti poređenje sa bilo kojom drugom profesijom gde se uobičajeno plaća naknada za pružene usluge. Tako, kada odete kod advokata, automehaničara ili lekara u privatnoj klinici plaćate naknadu za pruženu uslugu. Ona uključuje i redovne troškove poslovanja (toner, štampač, amortizacija opreme za rad, i drugo). U situacijama kada se, tokom realizacije usluge, nešto eksterno plaća (novi deo, overeni prevod, notar, akt državnog organa, i drugo), taj trošak se prikazuje izdvojeno od specifikacije usluga i fakturiše klijentu.

U hipotetičkoj, mada pravno neutemeljenoj situaciji, postizanja pune saglasnosti o zabrani postojanja elementa naknade za obradu u ugovoru o kreditu, postavlja se pitanje šta bi potom usledilo? Odgovor je jednostavan – banke bi ovaj prihod nadoknadile podizanjem nominalne kamatne stope.

Izvor: BiF.rs