Političko petljanje srozalo poverenje investitora u UniCredit
Priča je baš loša. Bivši italijanski ministar finansija i parlamentarac je izabrani predsedavajući druge najveće italijanske banke. Uskoro bivši glavni operativac Jean-Pierre-Mustier odlazi jer je bio “premalo italijan”, piše Financial Times. Radi se, naravno, o mogućem preuzimanju posrnule Monte dei Paschi di Siena.
Kad se proslavljeni, ali opstruktivni Jean Pierre Mustier prošle nedelje rastao od UniCredita, izgledalo je kao da banka stavlja italijanske interese ispred interesa deoničara. Nije ni čudo što su se investitori prestrašili, spuštajući cenu deonica UniCredita za 13 posto tokom dva dana kad su se pojavile vesti.
Scenario nije jedinstven za italijanske finansije: odražava vrstu napetosti prema napred i prema vani, koje se igraju širom sveta – od američkih predsedničkih izbora do Brexita, kao i u prostorijama korporacija. Credit Suisse krenuo je suprotnim smerom od UniCredita odabravši Antónia Horta-Osória, portugalskog bankara koji je deset godina vodio britansku banku Lloyds, za svog sledećeg predsednika.
UniCredit već dugo deluje na teškom domaćem tržištu, mučen lošim dugovima i anemičnom ekonomijom čak i pre nevolja Covid-19. Nastojeći da umanji svoje oslanjanje na Italiju, umesto toga postavila se za panevropskog zajmodavca. Ističu se dva poteza: sticanje nemačkog HVB-a 2005. godine; i imenovanje gospodina Mustiera, francuskog bankara iz 2016. godine, koji je želeo da spasi svoju reputaciju nakon nadgledanja velikog trgovinskog sklandala u Société Générale. Prošle nedelje su ova dva poteza izazvala razornu eksploziju.
Nagazna mina koja je izazvala eksploziju postavljena je pre godinu dana, kada je izvršni direktor novim strateškim planom najavio da će banka “nastaviti da radi na projektu” za osnivanje holdinga u Nemačkoj. Ideja nije bila nova, zamišljena ranije kao mehanizam za smirivanje nemačke političke nelagode zbog spremanja UniCredita za preuzimanje Commerzbanka sa sedištem u Frankfurtu.
Taj dogovor nije se realizovao, ali ideja o osnivanju nemačkog holdinga, skoncentrisana na stari posao HVB-a, očigledno je ostala živa. To bi donelo jednu značajnu korist: troškovi finansiranja izdavanja duga i regulatornog kapitala putem nemačkog entiteta bili bi jeftiniji i stabilniji od korištenja temeljne italijanske grupe. Otuda i izgled projekta holdinga u strateškom dokumentu.
No, plan se ubrzo izjalovio, jer je 14-člani odbor UniCredita (10 italijana, plus g. Mustier, Austrijanac, Argentinac i Emiraćanin) postao sve više uznemiren potezom koji će razrediti “italijanstvo” banke.
Kad je imenovani predsednik Pier Carlo Padoan morao birati između predsednika Uprave popularnog među deoničarima i odbora za koji se Mustier požalio da je slab i preusko italijanski, izabrao je potonjeg.
Ovde se zapravo nikad nije radilo o spašavanju Monte dei Paschi di Siena. Podrazumeva se da su i Mustier i Padoan sporazum smatrali prihvatljivim. Ali radilo se o tome koliko italijanski UniCredit treba biti. U očima gospodina Padoana – i šireg odbora – bilo je opasno suočiti se sa novom strukturom koja je mogla predvideti veleprodajni beg iz milanske grupe.
Za novog predsednika, ekonomistu i političara koji je veći deo svoje karijere proveo u centru evropskog projekta, pojam restrukturiranja italijanske banke u jednu s nemačkim holdingom sukobio bi se sa suštinom bankarske unije evrozone. Konkretno, to bi potkopalo centralnu težnju – još uvek snažni san – da, pod jednakim uslovima, tržište treba ravnopravno da posmatra dug italijanskog, nemačkog ili bilo kojeg drugog izdavatelja evrozone.
Zacrtavajući plan za nemački holding, Padoan je jasno stavio političke interese italijansko-evropskog idealizma ispred pragmatičnih interesa deoničara. Sad želi da ojača i dodatno internacionalituje upravni odbor. Ali dok lovci na glave traže naslednika Mustiera, jedna opklada izgleda sigurno: novi će izvršni direktor biti italijan.
Izvor: Seebiz.eu
