Profesor Ekonomskog fakulteta i bivši guverner NBS Dejan Šoškić kaže da je Srbija daleko od toga da je najuspešnija u regionu, kako tvrdi vlast.
“Sve do 2018. naše stope privrednog rasta su bile daleko lošije i od proseka regiona i od proseka sličnih zemalja i u Evropi i u svetu. Kad Vlada kaže da konstantno smanjuje javni dug, najvećim delom smanjuje dug koji je sama stvorila prvih godina”, kaže gost N1, navodeći da se Srbija tada zadužila gotovo 10 milijardi evra.
Na pitanje koliki je bio ukupan javni dug (spoljni i unutrašnji) kad je bio guverner, Šoškić je, gostujući u Pressingu, rekao da je krajem 2011. bio 14,8 milijardi evra, što je bilo oko 44 – 45 odsto BDP, da je narednih nekoliko meseci porastao, a sredinom 2012. godine, kad je došlo do promene vlasti, bio je oko 15,3 milijardi. “Danas je javni dug oko 25 milijardi, znači 10 milijardi gore… Ono što smo imali u 2012, 2013, 2014, i 2015. u apsolutnom i relativnom smislu – to su bile godine sa najvećim prirastom javnog duga naše zemlje, koliko naša zvanična statistika registruje”, naveo je profesor i dodao da se došlo sa nivoa od 45 odsto na nivo od 74,7 odsto BDP-a u 2015.
Nakon toga je, kaže Šoškić, usledila uspešna fiskalna konsolidacija, određeni rashodi su smanjeni, pokrenula se ekonomska aktivnost, tako da u 2018. i 2019. imamo stope rasta koje nisu zanemarljive – 4,4 i 4,2 posto, “i to nije loš rezultat, loš je rezultat pre toga”.
Kad ova Vlada Srbije kaže da konstantno smanjuje ukupan javni dug, to zapravo znači, kaže Šoškić, da smanjuje najvećim delom dug koji je sama stvorila u prethodnim godinama. Ako je dug bio oko 15 milijardi 2012 godine, a sada je 24 ili 25 milijardi – vidi se da je 2/5 duga nastalo od 2012. do 2016, dodaje.
Na pitanje da li je finansijska situacija tako dobra kao što tvrde premijerka i predsednik, Šoškić kaže da smo vrlo ranjivi. Sada ulazimo u jedan sasvim neizvestan period, kada imamo rast rashoda zbog koronavirusa, a s druge strane pad ekonomske aktivnosti, i sigurno će doći do pada BDP-a i do toga da se javni dug ubrzano podiže do kraja godine, dodao je.
Na pitanje da li smo najuspešniji u regionu, kako tvrdi vlast, Šoškić kaže da smo daleko od toga i da je dovoljno pogledati zvaničnu statistiku. Navodi da, iako smo imali dve dobre godine, da je u periodu od 2012. do 2017. kumulativna stopa rasta 3,26 posto, dok je svet u istom periodu imao 17,51 odsto, a uporedive zemlje u Evropi koje rastu brže, u našem regionu i centralnoistočnoj Evropi, su imale 14,12 odsto.
Sve do 2018. naše stope privrednog rasta su bile daleko lošije i od proseka regiona i od proseka sličnih zemalja i u Evropi i u svetu, naveo je.
Šoškić kaže da se neće lako izaći iz krize izazvane koronavirusom, da treba da se štedi i vodi računa o svakom dinaru, navodeći da ima puno mesta na kojima se to može – u javnom sektoru, kićenju grada i sl.
Uštede su nužne, ako nastavimo da se zadužujemo – naš plafon zaduživanja je vrlo blizu, naveo je.
Komentarišući pomoć koju je država dala svim punoletnim građanima Srbije, kaže da je trebalo pomoći ljudima koji ostaju bez prihoda ili su imali bitno smanjenje prihoda, ali ne penzionerima koji imaju penzije, i onima koji imaju plate – već isključivo najranjivijima u ovom periodu.
Na pitanje kako smo došli do prosečne plate od 500 evra u javnom sektoru, dok plate u privatnom sektoru ne rastu, Šoškić kaže da je to anomalija koja se ne dešava u svetu – gde privatni sektor isplaćuje više plate u odnosu na javni. Zato imate potencijalno efekat da ljudi prosto ne žele da rade u privatnom sektoru, prelaze u javni, znaju da je tu i veća plata i manja disciplina, i to je proces koji otežava funkcionisanje javnih finansija, jer ćete imati viškove zaposlenosti koji nisu potrebni, naglašava.
Na pitanje koliko smo za ovih gotovo osam godina podigli prosečnu platu, Šoškić kaže da je bila oko 430 evra kad je on bio guverner NBS. Međutim, kaže da je važniji podatak to što su u BiH i u Crnoj Gori plate veće nego kod nas, a to su “ekonomije koje su tradicionalno nerazvijenije od srpske privrede”. “Srbija je trebalo da bude generator ekonomske aktivnosti za region u celini… Pričamo kako će postati lider jugoistočne Evrope, ali po mnogim parametrima smo daleko od toga”, ocenio je profesor.
Upitan da li su ubeđivanja iz Vlade i od predsednika države da će za pet godina Srbija doći do 900 evra prosečne plate i 400 evra prosečne penzije bajka ili je to, ipak, moguće, Šoškić kaže da je to propagandni spisak lepih želja, koji je potpuno nerealan. U nekim okolnostima ubrzanog privrednog rasta i razvoja, mogli bismo da očekujemo rast životnog standarda, ali ne da bude dupliran, istakao je gost Pressinga.
Šoškić naglašava da treba zaustaviti trend koji postoji – da više uvozimo nego što izvozimo, naglašavajući da plate ne treba da rastu više od produktivnosti, što se takođe dešava.
Er Srbija je nedavno obavestila Etihad Ervejz Partners da potencijalno neće moći da ispuni svoje dužničke obaveze, zbog krize. Er Srbija je, podsetimo, 2015. uzela kredit od Etihad Ervejsa od 52,9 miliona evra, koji dospeva u septembru ove godine. Prema pisanju medija, kamata je 6,96 odsto.
Šoškić kaže da je to izuzetno visoka kamatna stopa, da je to bila i te 2015, kada su kamatne stope bile, kako naglašava, znatno niže za preduzeća koja imaju de fakto jednu vrstu eksplicitne garancije države. Kaže da projekat u kom država prodaje značajan deo vlasništva, a ne kontrolni paket, a s druge strane u potpunosti prepušta upravljanje preduzećem – jeste situacija “u kojoj je moguće da se poslovanje obavlja na način koji favorizuje interese privatnog partnera u odnosu na državu i na poreske obveznike”.
Šoškić dodaje da tako nešto treba vrlo strogo nadgledati, ali i sam, kako kaže, nije siguran da Srbija ima kapacitet za to. “Srbija je trebalo da ili restrukturira to preduzeće ili da nađe jasnog, velikog vlasnika koji će u potpunosti da preuzme JAT tj. Er Srbiju, ili da pokuša ono što je odavno trebalo da pokažemo da smo sposobni – da unapredimo korporativnu kontrolu u tom preduzeću, da to preduzeće počne da posluje u interesu poreskih obveznika, a ne u interesu političkih partija”.
Navodi da su to retki slučajevi kod nas, ali da u zapadnim zemljama postoji čitav niz velikih preduzeća koji su u državnom vlasništvu i sasvim normalno posluju, podsećajući i da je pre 30, 40 godina bilo kompanija u našoj zemlji koje su bile ne samo profitabilne, već su izvozile i na konkuretno tržište.
Upitan da li je normalno da država iz godine i godinu daje sredstva, odnosno – kako u ugovoru stoji – “investicije” Er Srbiji, Šoškić kaže da bi to bilo normalno kada bismo od tih investicija imali podjednak rast i razvoj kompanije. Ukoliko se ispostavi da se ubrizgava kapital zbog pokrivanja gubitaka ili – ono što smo imali prilike da vidimo poslednjih godina, da se deo prirodnih troškova te kompanije prebacuje na druga javna preduzeća, kao što je aerodrom Beograd, pre nego što je bio ustupljen u koncesiji – to nisu normalna ponašanja i postavlja se pitanje zašto se to radi, rekao je gost N1.
“Vidimo da postoje neki neobični potezi koji se mogu protumačiti na različite načine. I sada vidimo da postoji čak i mogućnost, i iz naših zvaničnih krugova se priča – da se strani partner povuče. Ne bi se on povukao da je ta operacija profitabilna dugoročno, tu očigledno ne stoje stvari tako povoljno”, ocenio je profesor.
Šoškić kaže da ima puno razloga “za” to da Srbija ima svog nacionalnog avio-prevoznika, ali je takođe pitanje da li takav avio-prevoznik dugoročno može da bude profitabilan, ako je samostalan.
Država je, zbog korona krize, morala da se zaduži na međunarodnom finansijskom tržištu dve milijarde – i to preko izdavanja obveznica, sa obavezujućom kamatom od preko tri odsto.
Emitovanje obveznica je normalna stvar, to rade i razvijene i manje razvijene zemlje, kaže na to Šoškić. “Važno je da se stavi lupa na informaciju – da ako jedna Bugarska ima stopu prinosa od 0,6 odsto na sedam godina, kako to da Srbija treba da plati na tih istih sedam godina 3,35 odsto? Ja lično mislim da je bilo vrlo skupo, treba pitati Ministarstvo finansija zašto je to tako, posebno imajući u vidu da se obveznica Srbije prodavala krajem prošle godine po 1,25, a za samo pola godine 3,35 odsto – to je ogromna promena koja zahteva jednu vrstu elaboracije i razumevanja… Mogli bismo da zaključimo bez ikakve dublje analize da je bitno narušeno poverenje međunarodnih investitora prema Srbiji, ali to je nešto što bi bilo dobro da čujemo od Ministarstva finansija”, kaže nekadašnji guverner, dodajući da se na međunarodnom tržištu razvijene zemlje zadužuju sa negativnom kamatnom stopom i to na veoma duge rokove, dok Srbija, na istom tom tržištu, plaća preko 3,3 odsto.
To je izuzetno velika razlika u odnosu na ono što smo imali prošle godine, i to je pitanje oko kog bi trebalo ozbiljno da se diskutuje i analizira, kao i da se postavi pitanje da li je moglo povoljnije, dodao je.
Govoreći o gubitašima, Šoškić kaže da se dugo vrlo značajni izdaci u budžetu za njih daju. “Treba razgraničiti koja su to preduzeća koja su u državnom vlasništvu i od toga ne treba bežati”, kaže profesor. Navodi da je važno da se obezbedi da država može efektivno da upravlja javnim preduzećima, dodajući da je to naša rak-rana. Uz to, treba imati jasnu sliku koga ne treba uopšte podržavati, kaže Šoškić dodajući da ako se nađe kupac, treba prodati, ako ne – treba zatvoriti preduzeća koja stalno stvaraju gubitke.
Navodi da su svi svesni su to mesta u kojima se zapošljavaju i gde treba da se smeste partijski kadrovi, ali ističe i to da se javljaju štetni ugovori u poslovanju tih preduzeća, na njihov teret, a u korist određenih interesnih grupa ili političkih partija. To zamagljuje, kaže, sliku o tome da li je neko javno preduzeće zaista dobar biznis i da li se može, uz dobru korporativnu kontrolu, staviti na noge. “Mislim da je jako važno da se odvoji politika od javnog sektora”, kaže Šoškić.
On dodaje da ima mnogo primera da je krivac za gubitke bilo loše upravljanje, koje proističe i iz partijskog zapošljavanja i nekompetentnog kadra ili zbog toga – kad ima kompetetnih ljudi – jer pod partijskim pritiskom, prave loše ugovore.
