COVID-19 i NPL: Lekcije iz prošlih kriza
Tokom kriza povećava se broj zajmova koji se ne mogu vratiti. Koje su lekcije iz prošlih kriza za neuspešno rešavanje zajmova nakon COVID-19?
Evropska centralna banka je objavila istraživanje u kojem koristi novu bazu podataka koja pokriva nekvalitetne zajmove u 88 bankarskih kriza od 1990. godine kako bi to saznali.
Podaci pokazuju da je suočavanje sa NPL-om ključno za ekonomski oporavak.
U poređenju sa krizom iz 2008., neki činioci pogoduju rešavanju NPL-a: banke imaju veći kapital, računovodstveni standardi MSFI 9 mogu pomoći u priznavanju NPL-a, a krizi COVID-19 nije prethodio kreditni bum.
Međutim, drugi činioci bi mogli učiniti rešavanje NPL izazovnijim: državni dug je znatno veći, banke su manje profitabilne, a korporativni bilansi često su slabi.
Visoki nivoi NPL-a uobičajena su karakteristika bankarskih kriza i često se proučavaju oko takvih događaja.
Nedavni radni dokument ECB-a (Ari i sur., 2020.) premošćuje ovaj jaz predstavljajući novi skup podataka o godišnjoj evoluciji NPL-a tokom 88 bankarskih kriza od 1990.
Skup podataka obuhvata velike regionalne i globalne krize – nordijsku krizu, azijsku finansijsku krizu, globalnu finansijsku krizu – i mnoge samostalne krize u ekonomijama u razvoju, tranziciji i ekonomijama sa niskim prihodima.
Šta se može učiti iz tih podataka?
Tokom krize, NPL-ovi obično slede obrnuti U-oblik. Oni počinju na skromnim nivoima, brzo se povećavaju uoči početka krize, a vrhunac imaju nekoliko godina nakon toga, pre nego što se stabilizuju i opadaju. Gledajući sve krize, pokazuje se da nivo NPL-a doseže najviše od oko 20% ukupnih zajmova u proseku, ali razlika je velika: posebno u zemljama u razvoju, NPL-ovi mogu prelaziti 50% ukupnih kredita.
Samo manje od petine bankarskih kriza izbegava visok nivo NPL-a – koju definišemo kao NPL-ove koji prelaze 7% ukupnih kredita.
Predviđanje budućih nivoa NPL-ova ključno je za formulisanje strategija rešavanja NPL-a. Primarno je upotrebiti predkrizne nivoe NPL-a da bi se podržale takve prognoze. Ipak, nivoi NPL-a pre krize nisu dobar pokazatelj problema s NPL-om nakon krize. Nakon krize, NPL-ovi u proseku porastu do tri puta više od vrednosti pre krize, a u ekstremnim slučajevima preko deset puta.
Pravovremeno rešavanje NPL-a je teško, ali je neophodno za oporavak ekonomija. Zemlje mogu olakšati rešavanje visokih NPL koristeći kombinaciju mera politike kao što su:
-Pregledati kvalitet imovine radi utvrđivanja zajmova koji nisu uspešni i za koje je potrebno restrukturiranje;
-Razdvajanje dobre i loše imovine banaka (poznato kao “dobra banka” – “loša banka” rezolucija). To čini bilans “dobrih banaka” transparentnijom, usklađuje njihov pristup tržištu i omogućuje im da se usredsrede na odobravanje novih zajmova. “Loše banke”, često strukturirane kao kompanije za upravljanje imovinom, nastavljaju da izvlače vrednost iz loše imovine;
-Dokapitalizacijom “dobrih banaka” kako bi se osigurala njihova sposobnost kreditiranja.
Uprkos ekonomskim koristima od smanjenja NPL-a i raznovrsnosti dostupnih metoda, podaci pokazuju otrežnjujuću sliku istorijske rezolucije NPL-a. Dok neke zemlje brzo rešavaju NPL-ove, trećina zemalja je opterećena NPL-om više od sedam godina nakon krize, prenosi Indikator.
Rezultati smanjenja NPL-a nakon globalne finansijske krize još su pogoršani: dve trećine zemalja koje su iskusile visok nivo NPL-a nisu ih mogle rešiti u roku od sedam godina nakon krize. Iznenađujuće, ovo takođe podrazumeva da, iako napredne ekonomije imaju manje NPL-ova nakon krize, u proseku im je potrebno duže vreme za rešavanje.
U svom radu ECB koristi metodu “lokalnih projekcija” za procenu povezanosti između rezolucije NPL-a i dinamike izlaznog razdoblja nakon krize, istovremeno kontrolišući njihovu zavisnost.
Rezultati naglašavaju da je rezolucija NPL-a kritična za ekonomski oporavak. Visoki i nerešeni NPL-ovi povezani su sa dubljim recesijama i sporijim oporavkom. Šest godina nakon početka bankarske krize, proizvodnja u zemljama koje imaju visok nivo NPL-a je 6,5 procenata niža nego u zemljama koje nemaju. Od zemalja koje imaju visok nivo NPL-a, proizvodnja u onima koja ne rešavaju NPL-ove veća je za 10 postotnih bodova nego u onima koje to čine. To znači da će se ne rešavanjem visokih nivoa NPL-a smanjiti rast proizvodnje za 1,5 postotnih bodova godišnje barem tokom sledećih šest godina.
Nadalje ECB je u istraživanju koristila model odabira modela za procenu koji pokazatelji pre krize predviđaju dinamiku dospelih kredita u bankarskim krizama. Dokumentovali su da su vrhovi NPL-a veći u zemljama sa nižim BDP-om po glavi stanovnika, nakon kreditnog buma, prema fiksnim kursevima, sa manje profitabilnim bankama i sa lomljivijim bilansima kompanija.
Rezolucija NPL-a je dugotrajnija u sličnim okolnostima i u zemljama sa visokim javnim dugom i sofisticiranijim bankarskim sektorima. Zanimljivo je da ovi pokazatelji visokog nivoa imaju dobru prediktivnu snagu: prosečni (pseudo) prilagođeni R-kvadrat u svim specifikacijama je 0,24.
Ti rezultati bacaju svetlo na faktore koji stoje iza visokih i trajnih NPL-ova u nekim evropskim zemljama nakon krize 2008.-2012. U svom radu ECB upoređuje stvarnu dinamiku NPL-a u sedam evropskih zemalja (Grčka, Irska, Italija, Portugal, Španija, Mađarska i Slovenija) sa onim što se moglo očekivati na temelju istorijskih obrazaca.
Ispada da je visok nivo NPL-a u Evropi tokom 2010. teško bilo predvideti: kriza je bila izuzetno teška za napredne ekonomije. Suprotno tome, dugotrajna razlučivost NPL-a bila je u skladu sa istorijskim obrascima: uobičajena je za krize koje slede kreditni bum.
Zbilja, dugoročne negativne posledice kreditnih procvata dobro su dokumentovane u literaturi (između ostalih, Caballero i sur., 2008). Povezane su sa poteškoćama u rešavanju duga nestabilnih “zombie” firmi i domaćinstava koja su “pod vodom” sa svojim stambenim imovinama.
