Što se ova kriza više razvija, sa sve daljim projekcijama normalizacije stanja, sve mi više pada na pamet vizionarstvo Branka Horvata. Taj vrhunski ekonomista i uvereni levičar, čovek nominovan za Nobelovu nagradu iz ekonomije, koji je još uoči raspada Jugoslavije upozoravao na sve strukturalne slabosti tog projekta je u jeku najgoreg rata donkihotovski zagovarao stvaranje Balkanske ekonomske unije. Dok se dobar deo javnosti s jedne strane zgražao nad tim njegovim predlogom, a drugi ga dočekao sa podsmehom, Horvat je uporno tumačio kako je saradnja između postjugoslavenskih zemalja nužna jer nijedna samostalno ne može opstati kao ravnopravan partner na globalnom tržištu.
Vreme je pokazalo da je bio u pravu, budući da su praktično sve ovdašnje zemlje, koliko god imale donekle različit ekonomski razvoj u poslednje tri decenije, realno postale ekonomske kolonije. Bolji deo tog procesa bilo je i međusobno trgovačko otvaranje, zahvaljujući kojem su svi počeli da plasiraju vlastite proizvode na tržišta susednih zemalja, što je umnogome bilo omogućeno sećanjima na, primarno prehrambene proizvode iz predratnog razdoblja. Čitav proces je bio praćen sve većom kulturnom saradnjom, koja je iz ideoloških razloga nailazila na puno više prepreka nego ona ekonomska, pri čemu još uvek nije formirano jedinstveno tržište knjiga, kao najvidljiviji segment na kojem su državne politike pokušale zaustaviti logično tržišno povezivanje, sve uz mantru očuvanja navodno različitih jezika od tuđih uticaja.
Krah industrije u postjugoslavenskim zemljama
Stvar je, međutim s jezikom već odavno takva da engleski preti da sve ostale jezike pretvori u lokalni vernakular, na što Boris Buden već godinama upozorava, dok je kompletno zaustavljanje sveta usled aktuelne pandemije vrlo očito ukazalo na još nešto zbog čega vredi iznova aktuelizovati pa i dograditi Horvatove ideje. Naime, opšti krah turizma, a zapravo i putovanja u celini, zajedno sa nestašicom bazičnih stvari poput kvasca, jednostavnih maski, lekova, vakcina i ostalih proizvoda čija je proizvodnja gotovo u potpunosti preseljena u Aziju zbog ušteda na radnoj snazi i mogućnosti da se radnici u znatno većoj meri drže potplaćenima nego u Evropi, jasno je ukazao koliko se jednostavno možemo suočiti sa nemogućnošću ispunjavanja elementarnih životnih potreba.
No, dok je ovaj proces preseljenja većeg dela evropske industrije u Aziju bio posledica svesne i cinične odluke prema vlastitim radnicima, ali uz održavanje firmi, krah industrije u svim postjugoslavenskim državama došao je kao posledica kriminalne privatizacije koja je proizašla iz političke odluke kako je vreme proizvodne industrije prošlo i kako je posledično moguće živeti od trgovine, turizma i generalno usluga.
Ono što trenutno gledamo u direktnom prenosu je spektakularan krah te ideje. Obnova turizma će krenuti zadnja, biće vrlo spora, s velikim izgledima da se u ovako masovnom obliku nikad ne obnovi. Što nije nužno loše, naravno. Identična stvar dogodiće se sa avionskim prevozom, a potencijalni problemi sa snabdevanjem osnovnim proizvodima uopšte nisu isključeni. Drugim rečima, moraćemo se vratiti na putovanja i komunikaciju, kako između ljudi, tako i vezano uz proizvode, sa bliskim zemljama do kojih se može brzo doći putevima, pri čemu se jugoslovenski prostor nameće kao logično rešenje. Taj prostor je nekada zaista bio ekonomski samodostatan i sa visokim rezultatima u kulturi, što se nakon temeljne destrukcije neće tako lako obnoviti, ali je definitivno došlo vreme da se o tome počne razmišljati, jer ulazimo u sasvim novo doba i u drugačije društvene odnose.
Piše: Dragan Markovina
Izvor: Oslobođenje.ba
