Očekuje se da će zastoj zbog pandemije virusa korona ove godine koštati 8.000.000.000.000 evra. Rečima: osam triliona evra. To je vrednost neproizvedenih automobila, neprikazanih filmova i kao rezultat globalnog zatvaranja, izračunatog od strane Međunarodnog monetarnog fonda.
Ali to nije jedini trošak. Uz to, postoji još sedam triliona evra koje države troše kako bi sačuvale radna mesta i pokrenule posao. Zajedno, to rezultira masovnim preusmeravanjem resursa.
Pitanje koje se postavlja s obzirom na ovu dimenziju glasi: ko će platiti račun? Na to postoji nekoliko odgovora. Jedan je: niko. Na prvi pogled zvuči nepristojno, ali iz današnje perspektive nije posve neverovatno. Širom sveta bogate zemlje poput SAD-a, Japana, Nemačke i Austrije trenutno dobijaju jeftine kredite, gotovo uz nultu kamatu. Dakle, ove zemlje mogu upasti u ogroman dug, ali teško da će to osetiti sve dok mogu obnoviti zajmove iznova i iznova jednako jeftino, piše bečki Standard.
Kao rezultat ekonomskog zastoja, mnogi investitori ionako ne znaju gde da ulože svoj novac. Neće se u dogledno vreme graditi nove fabrike. Mnogi koji to sebi mogu priuštiti, radije će prvo uštedeti. Taj višak kapitala znači da će cena novca, kamata još dugo ostati vrlo niska. Uz malo sreće, kombinacija niskih kamatnih stopa i umerenog ekonomskog rasta tokom sledećih pet do deset godina moglo bi uzrokovati da se dug koji je tako brzo porastao vremenom smanjuje.
Ali ne mora biti tako. Šta ako ekonomije opet počnu raditi glatko, a inflacija poraste? Tada bi i kamate porasle, a kula ogromnog duga postala bi skuplja. Osim toga, u narednim godinama nastaviće se ulagati u skupe investicije, posebno u svrhu zaštite klime. Sve bi to i dalje trošilo novac koji odnekud mora doći.
Pa možda će, kada pandemija korone popusti, brzo početi rasprava o tome odakle bi vlada trebale uzeti dodatni novac. Trebamo li štedeti ili povećati porez? Očekivani uticaj krize na raspodelu dohotka i bogatstva usko je povezan sa tim pitanjem.
Teško da se iko bavio tim problemom koliko Valter Šejdel, ekonomski istoričar sa Univerziteta Stanford.
“Iz današnje perspektive jaz u prihodima verovatno će se povećati zbog korona krize”, kaže Šejdel.
Dobra vest: samo najgore katastrofe poput kuge, ratova i revolucija imale su uravnoteženi učinak na prihode. Tada su uništena velika bogatstva i oni radnici koji su preživeli mogli su pregovarati o boljim uslovima, jer ljudi nedostaje. To je smanjilo nejednakost, ali je opšti nivo blagostanja pao.
Šejdel to danas ne očekuje. “Koliko god tragična bila trenutna pandemija virusa korona, na sreću je stopa smrtnosti prema itorijskim poređenjima niska. Brzi odgovor na pandemiju i obilni paketi ekonomske pomoći delovali su”, kaže Šejdel.
Početne studije iz Austrije takođe pokazuju da se jaz u prihodima radne snage obično povećava. Grupa istraživača sa Bečkog univerziteta redovno anketira 1.500 građana o tome kako se ponašaju u korona krizi. Jedan fokus je uticaj na dohodak i tržište rada. Prema rezultatima ovog reprezentativnog istraživanja, domaćinstva koja su imala malo pre krize, imala su veći gubitak. Sada znatno više domaćinstava živi sa manje od 1100 evra mesečno.
Postoje brojni konkretni predlozi kako bi se suprotstavili toj mešavini visokih troškova i eventualno sve većoj nejednakosti. Trenutno dolaze uglavnom od levičarskih ekonomista, nevladinih organizacija i udruženja. Ono što obedinjuje sve ideje jeste poziv na veće poreze za bogate. Strah u ovoj grupi je da bi alternativa bila štednja na štetu onih ljudi koji se najmanje mogu odbraniti, navodi Standard.
Ekonomisti Gabriel Zukmana i Emmanuel Saez sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji predlažu uvođenje evropskog poreza na bogatstvo koji bi pogodio jedan odsto najbogatijih. Imovina ispod dva miliona evra ostala bi neoporeziva, a ako je veća od osam miliona, namet bi porastao na dva odsto. Kritičari globalizacije predlažu još radikalniju meru, traže da se imovina od 100 miliona evra oporezuje sa 30 odsto, a imovina vredna milijarde čak i za 60 odsto.
U Nemačkoj se pominje revitalizacija plana iz 1952. godine od 50 odsto poreza na svu imovinu, u četiri godišnje rate u razdoblju od 30 godina.
Naravno da postoje i kontraargumenti pa tako ekonomista Stefan Šulmajster, koji nije neprijatelj poreza na bogatstvo, kaže da su predlozi nerealni, ne samo politički nego i tehnički.
Superbogati su uložili svoj kapital u zemlje, kompanije i vrednosne papire. Da bi finansirali porez od 30, pa čak i 60 odsto, morali bi plasirati svoje investicije, ali je pitanje ko bi sve to trebao kupiti?
Ne mora se nejednakost uvek gledati kroz objektiv bogatih i siromašnih. Tu je i generacijski jaz. To se videlo već nakon finansijske i evro krize: jaz između mladih i starih povećao se. Austrijski ekonomista Bernard Hamer veruje da će aktuelna kriza takođe ekonomski uticati na mlade ljude iako još uvek nema studija o tome. Ako je cilj pravičnija raspodela troškova krize, politika bi trebala ciljati i na te grupe i tražiti doprinos onih čiji su prihodi do sada bili pošteđeni, na primer među penzionerima i državnim službenicima.
Izvor: Indikator.ba
